HELLRAISER (1987)

Kristi Koton: "Ko ste vi?"

Glavni Kenobit: "Istraživači najudaljenijih regiona iskustva. Demoni za neke, anđeli za ostale."

 

Klajv Barker je zasigurno jedan od najvažnijih pisaca i umetnika današnjice. Tu titulu je obezbedio još na početku svoje karijere, zbirkom priča Knjige krvi (Books of Blood) izdatih u šest tomova tokom 1984. i 1985. godine. Ta zbirka je i više nego dovoljan dokaz divlje imaginacije ovog autora, i sasvim dovoljna za upis u istoriju. Kasnije je postao pisac fantastike, i iako je tu bilo zanimljivih dela, Barkera mnogi najviše pamte upravo po njegovim prvim (po mom skromnom mišljenju najboljim) horor delima.

Barker je adaptirao jednu njegovu priču iz Knjiga krvi (Rawhead Rex) u scenario po kome je Džorž Pavlou snimio slab istoimeni film. Nezadovoljan rezultatima (potpuno opravdano), Barker odlučuje da sam snimi film po svojoj noveli The Hellbound Heart (izdatoj 1986. godine). Tako je nastao film HELLRAISER (kod nas distribuiran kao GOSPODARI PAKLA). Odlučio sam da ga repriziram, kao i njegov prvi nastavak (o njemu u zasebnom tekstu) i potvrdio svoje mišljenje o ovim filmovima.

Frenk (Sean Chapman) želi da dođe do krajnje granice čulnih užitaka pomoću misteriozne kocke koju treba rešiti, što otvara nova vrata percepcije. Ono što dobija je večno ropstvo u svetu u kome obitavaju Kenobiti, demoni koji u svojim eksperimentima nad ljudima prelaze granice između bola i zadovoljstva. Porodica Frenkovog brata, Lerija (Anrew Robinson) će uskoro morati da se suoči sa svetom za koji nisu ni sanjali da postoji. Frenk želi da pobegne iz dubina pakla. Nekoliko kapi Lerijeve krvi prosute na podu tavana gde je Frenk rastrgnut će ga vratiti nazad, ali užasno deformisanog. Za potpun oporavak potrene su mu žrtve koje će mu dovoditi Lerijeva zena Džulija (Clare Higgins), njegova bivša ljubavnica i partnerka u istraživanjima (tada još samo fizičkih) granica iskustva. Lerijeva kćerka Kristi (Ashley Laurence) će uskoro otkriti tajnu koja se krije na tavanu. Još veći problemi nastaju kada ona reši kocku i Kenobiti dođu po svoje.

U ovom filmu se najbolje pokazuju Barkerove tematske preokupacije – kod njega ne postoje granice, prividno udaljeni svetovi su pomešani i grade nove svetove koji egzistiraju ispod tanke površine „normalnog sveta”. Kod Barkera, natprirodni užasi napadaju i izjedaju ovaj nas fizički svet. Ti užasi su takvi posmatrani samo iz ljudske perspektive, a Barker se trudi da i drugoj strani da reč.

Bol i zadovoljstvo su neraskidivo pomešani, a ljudsko meso je igralište neljudskih sila. Te sile su oličene u Kenobitima, „istraživačima daljih regiona iskustva”, koji svoje žrtve izlažu neprekidnim i ekstremnim sadomazohističkim eksperimentima. Njihov dizajn je potpuno u skladu sa time: pirsinzi, čiode koje vire iz glave, kožna odela koja zasecaju ljudsku kožu. Originalne kreacije u svakom smislu. Glumci koji ih igraju su perfektno dočarali ova stvorenja (Doug Bradley igra glavnog Kenobita, u kasnijim nastavcima poznatog kao Pinhed, Grace Kirby igra ženskog Kenobita, Nicholas Vince igra Cvokotavog Kenobita a Simon Bamford igra Debeljka).

Kenobiti su demoni ljudskog mesa, potpuno predani svom poslu. Pomoću lanaca i kuka raskidaju meso, dovodeći do ekstrema sadomazohističke eksperimente (rituale). Oni koji tragaju za novim izvorima zadovoljstva (a time i saznanja) dobijaju mnogo više od onoga što su želeli. Ali, iako Kenobiti jasno kažu u filmu da je njihov zadatak istraživanje daljih granica iskustva i osvajanje novih predela saznanja, iako sam Frenk u jednom momentu kaže da su mu Kenobiti podarili iskustvo van svakih granica, u obliku neraskidivo pomešanog bola sa zadovoljstvom, ipak njihovi eksperimenti imaju oblik kazne. Na neki način, to postaje kazna za one koji žele da upoznaju nove svetove.

Ovde Barker pravi direktnu vezu između čulnih zadovoljstava i žudnje sa zabranjenim, neki bi rekli sa grehom. Samo što ovde kazna za taj greh nema oblik hrišćanske kazne u večnim mukama pakla. U paklu Kenobita prokletstvo uključuje bol ali i zadovoljstvo, nerazdvojivo jedno od drugoga i dovedeno do ekstrema, tolikih da ni ljudi kao što je Frenk na to nisu računali. Ti i takvi ekstremi prevazilaze njihove želje i moći poimanja, pa zbog toga i postaju neka vrsta kazne.

Što se Džulije tiče, ona je žena koja zanemaruje svoj brak, odnos prema mužu i pokćerki upravo zbog žudnje za Frenkom. Ta žudnja je glavni faktor pri odluci da mu pomogne dovodeći mu žrtve. Živeći sa Lerijem, ona je potiskivala žudnju za Frenkom, a kada joj se ukazala prilika da tu vezu obnovi, ona će to i učiniti, bez obzira na sve prepreke. U tom smislu, film iznosi na videlo mračne porodične tajne i posledice koje nastaju kada nagoni izbiju na površinu.

Pre ovog filma, Barker je režirao samo dva eksperimentalna kratka filma (SALOME i FORBIDDEN, moguće ih je naći), a ovde se pokazao kao pravi majstor. Film je natopljen mračnom atmosferom, u njemu se kombinuje telesni horor, gotik ikonografija i odlična gluma u čvrstu celinu. Efekti maske su odlični i daju poseban kvalitet filmu. Budžet za ovakav film je bio izuzetno nizak (oko milion dolara). Većina filma je snimljena na lokacijama, koje je Barker iskoristio do maksimuma (iako je snimanje u kući delimično ograničilo pokrete kamere). Jedina ozbiljna zamerka ide samom kraju filma, koji na momente izgleda kao da je rađen na brzinu. Barker je objasnio da na kraju nije ostalo vremena i novca za profesionalno odrađene vizuelne efekte i da je zaista i snimano brzo, ali da je uprkos tome on prilično zadovoljan krajem. S obzirom na budžet, može se reći da je Barker ostvario većinu onoga što je želeo u filmu, ali ostaje da zamišljamo kako bi to izgledalo sa poboljšanim efektima na kraju filma. Takođe, i sam način na koji su Kenobiti poslati nazad u pakao deluje cheesy, ali šta je tu je (tu je zapravo najveći problem to što je njih uopšte moguće vratiti nazad, potpuno suprotno od onoga što smo videli ranije u filmu). Zbog drugih, ogromnih kvaliteta koje film poseduje, mozda bi mogli da zažmurimo. Kada govorimo o glumi, ona je sjajna, a posebno se ističu Clare Higgins i Doug Bradley. Ono što je karakteristično za Barkera je njegova neskrivena simpatija prema monstruoznom, samim likovima monstruma. Više puta je tvrdio da je to deo njegove opšte filozofije, da i u monstruoznom treba pronaći lepotu i nova značenja, kao i da treba istaći osobine likova koji su pozitivci. Dakle, ponovo, granice ne postoje.

Treba pohvaliti fenomenalnu muziku Kristofera Janga (HELLBOUND: HELLRAISER II, THE DARK HALF). Prvobitnu verziju muzike, koja se Barkeru veoma dopala, je snimio industrial bend Coil, ali je odbijena od strane studija, a kasnije izdata posebno. Jangove vrlo mračne orkestarske kompozicije su sjajno potcrtale dešavanja u filmu, na nekim mestima dodajući sloj više na ono što vidimo na ekranu, na drugim mestima prožimajuci stravične dogadjaje zvucima iz pakla Kenobita. 

HELLRAISER je postao moderni klasik a njegova snaga, žestina u prikazivanju visceralnih prizora, odbijanje da povuče bilo kakve granice ostale su inspiracija budućim filmadžijama i putokaz za ostvarivanje njihovih ciljeva. No limits!

Ocena 4/5