WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011)

Ovaj film rediteljke Lin Remzi (Lynne Ramsay), njen treći po redu, je prošle godine dočekan uglavnom sa ovacijama kod kritike i publike na festivalima na kojima je prikazan. On jeste bolji od uobičajenih proizvoda koji se serviraju na sličnim manifestacijama, ali ne i toliko da je u pitanju remek - delo kako su mnogi požurili da ga nazovu. Naprotiv, daleko je od toga.

Film govori o Evi (Tilda Swinton), majci Kevina iz naslova koji je počinio užasan zločin i sada leži u zatvoru. Film prati njenu borbu sa unutrašnjim demonima i odnose sa spoljašnjim svetom, njena prisećanja na nekadašnji porodični život kada je pokušavala da uspostavi normalan odnos sa nemogućim detetom. Snimljen je po istoimenoj knjizi koju nisam čitao, tako da o odnosu knjige i filma ne mogu da komentarišem.

Još jedan u nizu filmova o zloj deci, MORAMO RAZGOVARATI O KEVINU pokušava da bude (anti)triler, drama i horor u isto vreme i da kaže neke bitne stvari o problemima modernog sveta, u ovom slučaju reč je o masovnim ubistvima u školama SAD-a. Ni u jednom od samopostavljenih zadataka ne uspeva u potpunosti. Što se trilerskog aspekta tiče, ceo film je, dakle, postavljen kao anti-triler. Vrlo brzo nakon početka filma saznamo sudbine glavnih junaka, koje će takve ostati do kraja, tragedija se već desila i počinioci se znaju. S vremena na vreme se prikazuju preživeli iz tragedije i patnje porodica žrtava tragedije. Rediteljka je najviše zainteresovana za portretisanje likova umešanih u priču, koja je ispričana kroz flešbekove majke na Kevinovo detinjstvo i nekadašnji porodični život. Dakle, film je pre svega studija karaktera i međuljudskih odnosa. Da je to izvedeno kako treba, utisak bi bio znatno bolji, ali je film na tom, dramskom planu slab.

Ovde rediteljka postavlja neka bitna, ali uobičajena pitanja: da li je Kevin rođen loš, da li je u pitanju uticaj porodice, ili možda oba? Činjenica je da majka nije bila baš najsrećnija zbog rođenja deteta. Sve se to prenosi na Kevina još u najranijem detinjstvu i on koristi svaku priliku da joj zagorča život. Rediteljka se odlučuje za opciju - rođen loš, a okruženje ga je napravilo još gorim. Dakle, on je od samog početka krivo nasađen, a ponašanje njegove majke u početku  (i oca kasnije, ali na drugačiji način) ga konačno oblikuje. Očigledno je da Kevin jeste zao i manipulator. Čak i kada se čini da je uspostavio normalan odnos sa majkom, sledeći događaj nam pokazuje da je to bio samo privid i njegova igra. Potpuno drugačije se ponaša kada su u pitanju odnosi sa ocem (John C. Reilly, u prilično mlakoj ulozi) pa otac ne veruje majci kada ova (pravedno) okrivljuje Kevina za razne miščifove, koji vremenom postaju sve gori (ubije sestrinog hrčka, a na kraju i oslepi sestru na jedno oko). Ovaj deo filma poseduje veliki problem jer se rediteljka odlučuje da likove i njihove odnose predstavi crno-belo. U suštini, ono je najviše sporno je način predstavljanja Kevinovog zla, tvrdnja da je on uvek glavni uzrok svih problema, kao i način na koji njegovi bližnji reaguju na njegova dela. Da ne ulazimo sad u ideološke implikacije te opredeljenosti, tog večitog bacanja krivice na decu. Hajde da probamo da igramo po rediteljkinim pravilima (uz naglasak na probamo). Odnosi među likovima su ovde stripovski uprošćeni i podređeni rediteljkinim namerama. Screaming feminist pozicija rediteljke je dosta naporna, što filmu čini kontra-uslugu. Otac se uvek ponaša zbunjeno, nije svestan Kevinovih postupaka i povlađuje mu. Ako je Kevin zao, onda je njegova majka uvek dobra prema njemu, bez obzira što u početku nije želela da ima dete, i pokušava da pređe preko svih njegovih loših postupaka. Ali čini se da Kevin ne veruje u njenu ljubav, on je ubeđen da ga u dubini duše ona mrzi. U jednoj sceni kada se on namerno dvaput ukenja u pelene (koje nosi da bi nervirao roditelje, a ne zato što nije sposoban da sam vrši nuždu) da bi iznervirao majku, ona ga besno gurne i on slomi ruku. Pre tog flešbeka, u zatvoru, u sceni u sadašnjosti, on majci kaže da je to jedina iskrena stvar koju je ikada uradila prema njemu. Kevin nije u pravu, jer ona odmah pokaže kajanje zbog tog postupka i bude uz njega sve vreme do izlečenja. Dakle, način na koji je lik Kevina prikazan ide u grotesku i nepotrebno preterivanje. Toliko dokazivanje njegove mržnje prema majci je zaista nepotrebno. Rediteljka čini sve da se i sam gledalac oseća neugodno zbog Kevinovih postupaka, ali ja sam se u dosta slučajeva osećao neugodno zbog načina na koji su pojedini postupci predstavljeni, dok su neke scene čist višak.

Rediteljka bi takođe da se igra horora i tu se opet pojavljuje problem, velikim delom povezan sa prethodno iznešenim problemima portretisanja likova (i rediteljkinog nerazumevanja žanra). Kevinovi postupci kao deteta nisu istinski jezivi niti su režirani u horor ključu, i na kraju se svode na preterivanje i grotesku, terajući vas da se osećate glupo što to uopšte gledate. Pri početku ima nekoliko zanimljivih scena. Scena kupanja u paradajzu u gomili je efektna, jer se u njoj mešaju Evina trenutna sloboda i nagoveštaji budućih događaja. Delimično je efektna scena porođaja, u toku koga vidimo samo Evin užasnuti odraz u ogledalu, zatim nakon porođaja nju u katatoničnom stanju u krevetu i njenog muža koji drži bebu. U scenama u sadašnjosti, rediteljka se zadovoljava ponavljanjima jednih te istih radnji koje treba ostave neprijatan i mučan utisak na gledaoce, a to se najviše odnosi na scene Evinih pokušaja da se nosi sa novonastalom situacijom, nakon Kevinovog zločina - Tilda Svinton je u nekim scenama odlična, ali u više scena sklizne u patetiku i sve ukupno ovaj deo filma je neubedljiv jer je trebao biti kraći i manje repetitivan. Majka stalno skida crvenu farbu koju joj bacaju na kuću (okej, shvatili smo poentu, ne mora da se crveno pojavi u baš svakom kadru u filmu). Uvrede pa i šamar na ulici ona prihvata bez pogovora i nastavi dalje. Scene njene usamljenosti u kući nakon bezbroj ponavljanja počinju da nerviraju. U suštini, u ovom filmu nema prave drame ili horora, već niza na momente efektnih scena, uz mnogo više onih suvišnih. Rediteljka želi da nam prikaže i žrtve i njihove patnje, ali tih scena nema mnogo. Sam zločin je prikazan tako kao da Kevin u njemu vidi ispunjenje nekih svojih mesijanskih fantazija, ali scena ostaje nedorečena. Što se tiče glumaca koji glume Kevina, najbolje se pokazao Ezra Miller, kao Kevin tinejdžer, koji povremeno uspeva da prikaže opipljivu pretnju. Glumcima ne pomaže previše ni scenario (Ramsey i Rory Kinnear).

Na kraju, film ne progovara ništa novo i bitno o takvim užasnim zločinima. Naslovom filma rediteljka nam verovatno želi reći da o tome treba šire diskutovati i preduzimati prave akcije, iako ona ne čini ništa po tom pitanju. Da li je to svesna odluka, želja da se podstakne razgovor i rešavanje problema? Možda, ali sve smo to već videli na drugim mestima, prikazano na isti ili sličan način. Kao studija odnosa roditelja i dece film je mlitav, a o ljudskim izborima i pravima u životu ne govori ništa novo. Eva prvo ne želi dete, pa se onda menja, pa se bori sa nastalim problemima, ali je sve to prikazano crno - belo i na kraju nas ostavlja skoro hladnim. Sam kraj filma je efektan, ali ne pomaže previše ukupnom utisku.

Ocena 3/5

THE BEYOND a.k.a. ...E tu vivrai nel terrore! L'aldilà (1981)

Šezdesetih godina dvadesetog veka žanrovski film u Italiji se naglo razvija. Horor, giallo trileri, vesterni i komedije preplavljuju italijansko tržište.

Pre toga, horor u Italiji bukvalno nije postojao, ali nekoliko italijanskih reditelja će u narednih dvadesetak godina stvoriti neke od najboljih horor filmova svih vremena. Zahvaljujući imenima Marija Bave, Darija Arđenta, Pupija Avatija, Ruđera Deodata, Lučija Fulčija, Mikela Soavija i drugih, horor u Italiji se neprestano razvijao. Mnogi od tih filmova su se oslanjali na moć snova i podsvesti, poigravali se ljudskom percepcijom, šokirali gledaoca ekstremnim scenama nasilja, pokušavajući da prodru u svet ispod površine svakodnevice, da prikažu nove predele, kako fizičke, tako i duhovne. Nalazili su lepotu u ružnome, oslobađanje u uništenju, početak u kraju. 

Jedan od reditelja koji je svoje najbolje momente ostvario u filmovima koji su zagovarali relativnost ovozemaljskog i krhkost čoveka je Lučio Fulči. Svoje najbolje filmove je snimio krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, THE BEYOND i HOUSE BY THE CEMETERY pre svega). Pri tome se THE BEYOND, simljen 1981. godine ističe kao najcelovitije njegovo delo (u smislu opšteg utiska, a ne priče, koja je tek skicirana). Sve se vrti oko hotela u kome je 1927. godine ubijen vrač (Antoine Saint-John) koji je predskazivao propast sveta i nadolazeću apokalipsu. Hotel je, po legendi, izgrađen na jednom od sedam prolaza ka paklu. Nekoliko decenija kasnije, u hotel dolazi Liza (Cathriona MacColl), naslednica hotela i pokušava da ga obnovi i započne posao. U tome je sprečavaju nepredvidljivi događaji vezani za hotel i njegovo osoblje. Zajedno sa prijateljem doktorom (David Warbeck) otkriva mračnu prošlost tog zdanja.

Ovde Fulči ne obrađa mnogo pažnju na narativ. Scene su naizgled slabo povezane, i jedino što je zajedničko je mesto oko koga se sve vrti - hotel. Međutim, Fulči namerno ne objašnjava previše i odabira umesto toga strukuru sna. Sve je moguće da se desi u svakom trenutku, niko nije bezbedan i povlašćen. Ono što se do maločas činilo nestvarnim, sada je tu, vrlo stvarno i opipljivo. Fulči majstorski gradi atmosferu nadolazeće propasti. Koju god akciju da preduzmu glavni junaci, ona se ubrzo pokaže kao neuspešna. Horor je lavkraftovski: sila koja nadire iz dubine mora, zemlje ili svemira je nezaustavljiva, a uništenje je neizbežno. Nezaboravne horor deonice se stalno smenjuju, ne dajući nam predaha. Čovek koji traži plan hotela u biblioteci pada sa merdevina, da bi ga nakon toga, paralisanog, počele da jedu tarantule. Pas koji je čuvao slepu devojku iznenada skače na nju i razdire joj grkljan (ova scena je ujedno i fin omaž Arđentu i čuvenoj sceni iz njegove SUSPIRIJE sa slepim klaviristom i njegovim psom). Vodoinstalater se pretvara u zombija da bi nakon toga napao čistačicu hotela i iskopao joj oko klinom (jedna od scena koju je Fulči nekoliko puta varirao kroz filmove). Primetno je da se Fulči dosta zanima za telesni horor (još jedna od odlika Lavkraftovog stvaralaštva). Za odlične efekte telesnog horora je zaslužan Đaneto de Rosi (Giannetto De Rossi, radio sa Fulčijem i na filmovima ZOMBI 2 i HOUSE BY THE CEMETERY, kao i na izvanrednom filmu HAUTE TENSION Aleksandra Aže). Ljudsko telo je kod Fulčija izloženo raznim modifikacijama.

Scene telesnog horora se stalno smenjuju: već pomenuta, klasična scena izbijanja oka klinom, kao i ujeda psa za grkljan i proždiranja mesa od strane tarantula, zatim scena ubistva vrača sa samog početka filma, sa krupnim planovima razderane kože i mesa i razjedanja tela u živom kreču, scena razjedanja kože lica na koje su se prosule hemikalije iz laboratorije i druge scene spadaju u same vrhunce visceralnog horora na filmu. Jasno se naglašava krhkost ljudskog tela i nemogućnost odbrane od neljudskih sila. Ovo je samo jedan od načina prikazivanja neumitne propasti. Fulči naznačava da je ovaj naš svet privid i da ispod dubine leže neistraženi predeli i neljudske sile, koncept takođe veoma blizak Lavkraftovom stvaralaštvu. Putevi i prolazi se pojavljuju kao lajtmotiv u filmu, kao simbol spajanja sa nepoznatim i neljudskim predelima. Takođe, razni tragovi ukazuju na podzemni svet koji se budi: knjiga vrača koji je ubijen (The Book of Eibon, Klarka Eštona Smita - Clark Ashton Smith) i ostaci njegovog tela koje vidi Liza. Ona jedina vidi i slepu devojku, po svemu sudeći nekada povezanu sa vračem, koja je, kako izgleda, došla iz dubina pakla, i koja zna tajnu o prolazu na kome je sagrađen hotel (ovde je pakao taj neistraženi prostor, kako kaže citat iz Eibona na kraju filma “And you will face the sea of darkness, and all therein that may be explored.”).

Dakle, Fulči se ovde okreće stravi neistraženog i neljudskog, kao i telesnom hororu da bi stvorio film koji će svojim slikama i implikacijama koje one nose prodrmati gledaoca i uvesti ga u posebno raspoloženje straha i zadivljenosti nad otkrivenim predelima. To je proces preispitivanja uloge čoveka u ovom našem materijalnom svetu i prikaz prolaznosti takvog sveta. Iako tih elemenata ima i u filmovima CITY OF THE LIVING DEAD, pa i u HOUSE BY THE CEMETERY, ipak THE BEYOND ostaje najbolji primer tog opredeljenja.

U stvaranju ukupnog utiska veoma pomaže i muzika Fabija Fricija (Fabio Frizzi), kao i kamera Serđa Salvatija (Sergio Salvati), starih Fulčijevih saradnika. Posebno je efektna glavna muzička tema, koja se pojavljuje na početku filma, zatim u sceni sa tarantulama, kao i Vocci dal Nulla, koja se varira kroz film, sa najboljim efektom u, logično, sceni prikaza pakla. Fulči i Stivaleti aktivno učestvuju u približavanju horora gledaocima: bilo da je u pitanju telesni horor, bilo da su u pitanju suptilniji nagoveštaji neistraženog ili prikazi pakla, kamera ne beži od hororičnih prizora, već se trudi da gledaoca "uvuče" u zbivanje na ekranu i pruži mu pravi osećaj strave.

Scenario su pisali Daradano Saccheti, Fulči i Giorgio Mariuzzo. Sačeti je sarađivao sa Fulčijem na još nekoliko filmova (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, SEVEN NOTES IN BLACK, NEW YORK RIPPER i MANHATTAN BABY). Problem kod ovog scenarija mogu da budu s vremena na vreme nespretni dijalozi, iako to nije previše izraženo. Zapravo, to može i da se posmatra sa druge strane: dijalozi u tim momentima se sastoje od uglavnom banalnih razmena vezanih za svakodnevne običaje junaka, pa je time dato više prostora scenama horora koje slede. Neki likovi su jedva skicirani, kod drugih je nagovešten unutrašnji život, a neki su potpuno razrađeni. Sve je to, reklo bi se, učinjeno sa razlogom, a ne iz nemarnosti ili neznanja, srazmerno sa ulogom koju ti likovi imaju u filmu. Kod većine likova, kada na red dođu scene krvopljusa, one imaju jak efekat. Onaj deo koji objašnjava prošlost hotela i sudbinu zdanja i glavnih junaka je veoma dobro napisan, i, kao i proza kojom je inspirisan, odiše iščekivanjem neumitne propasti. Glumci su uglavnom dobri, posebno dvoje glavnih, ali i sporedni likovi su dosta zanimljivi (pre svega vrač, slepa devojka i ćerka vodoinstalatera). Povremeno loša sinhronizacija može da zasmeta, ali ne previše. Ja sam gledao englesku verziju filma, a postoji i italijanska verzija.

Fulči je nakon ovog filma imao nekoliko zanimljivih naslova (veoma dobar HOUSE BY THE CEMETERY, solidni NEW YORK RIPPER i MANHATTAN BABY) i nekoliko gledljivih (AENIGMA, A CAT IN THE BRAIN) ali lišenih bilo kakvog duha i one stare energije koja je krasila njegova glavna horor (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, THE BEYOND, HOUSE BY THE CEMETERY) i giallo (SEVEN NOTES IN BLACK, LIZARD IN WOMAN'S SKIN, DON'T TORTURE A DUCKLING) dela. Njegov zlatni period (što se horora i gialla tiče) obuhvataju filmovi iz sedamdesetih i početka osamdesetih, a njegov doprinos ovim žanrovima, a posebno hororu je neosporan i oseća se pre svega u mnogim kasnijim gory hororima. Uprkos tome, sigurno je da Fulči zaslužuje još više priznanja.

Ocena 4+/5