Ovaj film rediteljke Lin Remzi (Lynne Ramsay), njen treći po redu, je prošle godine dočekan uglavnom sa ovacijama kod kritike i publike na festivalima na kojima je prikazan. On jeste bolji od uobičajenih proizvoda koji se serviraju na sličnim manifestacijama, ali ne i toliko da je u pitanju remek - delo kako su mnogi požurili da ga nazovu. Naprotiv, daleko je od toga.
Film govori o Evi (Tilda Swinton), majci Kevina iz naslova koji je počinio užasan zločin i sada leži u zatvoru. Film prati njenu borbu sa unutrašnjim demonima i odnose sa spoljašnjim svetom, njena prisećanja na nekadašnji porodični život kada je pokušavala da uspostavi normalan odnos sa nemogućim detetom. Snimljen je po istoimenoj knjizi koju nisam čitao, tako da o odnosu knjige i filma ne mogu da komentarišem.
Još jedan u nizu filmova o zloj deci, MORAMO RAZGOVARATI O KEVINU pokušava da bude (anti)triler, drama i horor u isto vreme i da kaže neke bitne stvari o problemima modernog sveta, u ovom slučaju reč je o masovnim ubistvima u školama SAD-a. Ni u jednom od samopostavljenih zadataka ne uspeva u potpunosti. Što se trilerskog aspekta tiče, ceo film je, dakle, postavljen kao anti-triler. Vrlo brzo nakon početka filma saznamo sudbine glavnih junaka, koje će takve ostati do kraja, tragedija se već desila i počinioci se znaju. S vremena na vreme se prikazuju preživeli iz tragedije i patnje porodica žrtava tragedije. Rediteljka je najviše zainteresovana za portretisanje likova umešanih u priču, koja je ispričana kroz flešbekove majke na Kevinovo detinjstvo i nekadašnji porodični život. Dakle, film je pre svega studija karaktera i međuljudskih odnosa. Da je to izvedeno kako treba, utisak bi bio znatno bolji, ali je film na tom, dramskom planu slab.
Ovde rediteljka postavlja neka bitna, ali uobičajena pitanja: da li je Kevin rođen loš, da li je u pitanju uticaj porodice, ili možda oba? Činjenica je da majka nije bila baš najsrećnija zbog rođenja deteta. Sve se to prenosi na Kevina još u najranijem detinjstvu i on koristi svaku priliku da joj zagorča život. Rediteljka se odlučuje za opciju - rođen loš, a okruženje ga je napravilo još gorim. Dakle, on je od samog početka krivo nasađen, a ponašanje njegove majke u početku (i oca kasnije, ali na drugačiji način) ga konačno oblikuje. Očigledno je da Kevin jeste zao i manipulator. Čak i kada se čini da je uspostavio normalan odnos sa majkom, sledeći događaj nam pokazuje da je to bio samo privid i njegova igra. Potpuno drugačije se ponaša kada su u pitanju odnosi sa ocem (John C. Reilly, u prilično mlakoj ulozi) pa otac ne veruje majci kada ova (pravedno) okrivljuje Kevina za razne miščifove, koji vremenom postaju sve gori (ubije sestrinog hrčka, a na kraju i oslepi sestru na jedno oko). Ovaj deo filma poseduje veliki problem jer se rediteljka odlučuje da likove i njihove odnose predstavi crno-belo. U suštini, ono je najviše sporno je način predstavljanja Kevinovog zla, tvrdnja da je on uvek glavni uzrok svih problema, kao i način na koji njegovi bližnji reaguju na njegova dela. Da ne ulazimo sad u ideološke implikacije te opredeljenosti, tog večitog bacanja krivice na decu. Hajde da probamo da igramo po rediteljkinim pravilima (uz naglasak na probamo). Odnosi među likovima su ovde stripovski uprošćeni i podređeni rediteljkinim namerama. Screaming feminist pozicija rediteljke je dosta naporna, što filmu čini kontra-uslugu. Otac se uvek ponaša zbunjeno, nije svestan Kevinovih postupaka i povlađuje mu. Ako je Kevin zao, onda je njegova majka uvek dobra prema njemu, bez obzira što u početku nije želela da ima dete, i pokušava da pređe preko svih njegovih loših postupaka. Ali čini se da Kevin ne veruje u njenu ljubav, on je ubeđen da ga u dubini duše ona mrzi. U jednoj sceni kada se on namerno dvaput ukenja u pelene (koje nosi da bi nervirao roditelje, a ne zato što nije sposoban da sam vrši nuždu) da bi iznervirao majku, ona ga besno gurne i on slomi ruku. Pre tog flešbeka, u zatvoru, u sceni u sadašnjosti, on majci kaže da je to jedina iskrena stvar koju je ikada uradila prema njemu. Kevin nije u pravu, jer ona odmah pokaže kajanje zbog tog postupka i bude uz njega sve vreme do izlečenja. Dakle, način na koji je lik Kevina prikazan ide u grotesku i nepotrebno preterivanje. Toliko dokazivanje njegove mržnje prema majci je zaista nepotrebno. Rediteljka čini sve da se i sam gledalac oseća neugodno zbog Kevinovih postupaka, ali ja sam se u dosta slučajeva osećao neugodno zbog načina na koji su pojedini postupci predstavljeni, dok su neke scene čist višak.
Rediteljka bi takođe da se igra horora i tu se opet pojavljuje problem, velikim delom povezan sa prethodno iznešenim problemima portretisanja likova (i rediteljkinog nerazumevanja žanra). Kevinovi postupci kao deteta nisu istinski jezivi niti su režirani u horor ključu, i na kraju se svode na preterivanje i grotesku, terajući vas da se osećate glupo što to uopšte gledate. Pri početku ima nekoliko zanimljivih scena. Scena kupanja u paradajzu u gomili je efektna, jer se u njoj mešaju Evina trenutna sloboda i nagoveštaji budućih događaja. Delimično je efektna scena porođaja, u toku koga vidimo samo Evin užasnuti odraz u ogledalu, zatim nakon porođaja nju u katatoničnom stanju u krevetu i njenog muža koji drži bebu. U scenama u sadašnjosti, rediteljka se zadovoljava ponavljanjima jednih te istih radnji koje treba ostave neprijatan i mučan utisak na gledaoce, a to se najviše odnosi na scene Evinih pokušaja da se nosi sa novonastalom situacijom, nakon Kevinovog zločina - Tilda Svinton je u nekim scenama odlična, ali u više scena sklizne u patetiku i sve ukupno ovaj deo filma je neubedljiv jer je trebao biti kraći i manje repetitivan. Majka stalno skida crvenu farbu koju joj bacaju na kuću (okej, shvatili smo poentu, ne mora da se crveno pojavi u baš svakom kadru u filmu). Uvrede pa i šamar na ulici ona prihvata bez pogovora i nastavi dalje. Scene njene usamljenosti u kući nakon bezbroj ponavljanja počinju da nerviraju. U suštini, u ovom filmu nema prave drame ili horora, već niza na momente efektnih scena, uz mnogo više onih suvišnih. Rediteljka želi da nam prikaže i žrtve i njihove patnje, ali tih scena nema mnogo. Sam zločin je prikazan tako kao da Kevin u njemu vidi ispunjenje nekih svojih mesijanskih fantazija, ali scena ostaje nedorečena. Što se tiče glumaca koji glume Kevina, najbolje se pokazao Ezra Miller, kao Kevin tinejdžer, koji povremeno uspeva da prikaže opipljivu pretnju. Glumcima ne pomaže previše ni scenario (Ramsey i Rory Kinnear).
Na kraju, film ne progovara ništa novo i bitno o takvim užasnim zločinima. Naslovom filma rediteljka nam verovatno želi reći da o tome treba šire diskutovati i preduzimati prave akcije, iako ona ne čini ništa po tom pitanju. Da li je to svesna odluka, želja da se podstakne razgovor i rešavanje problema? Možda, ali sve smo to već videli na drugim mestima, prikazano na isti ili sličan način. Kao studija odnosa roditelja i dece film je mlitav, a o ljudskim izborima i pravima u životu ne govori ništa novo. Eva prvo ne želi dete, pa se onda menja, pa se bori sa nastalim problemima, ali je sve to prikazano crno - belo i na kraju nas ostavlja skoro hladnim. Sam kraj filma je efektan, ali ne pomaže previše ukupnom utisku.
Ocena 3/5
Ocena 3/5
No comments:
Post a Comment