PULSE (1988)
Ovo je jedan od onih filmova kojima treba večnost da počnu, a kada dođe pejof vi ste već izgubili živce i volju za sve. Pejof je solidan, mada nije ne znam kako epohalan - za uslove ovog filma je okej.
Dejvid (Joey Lawrence) provodi neko vreme kod oca (Cliff De Young) i maćehe (Roxanne Hart). Situacija je stereotipna - otac stalno radi i zanemaruje svoje porodične obaveze (do kraja filma će se dozvati pameti) a maćeha pokušava da bude dobra prema novom članu. Uskoro će stvari dodatno zakomplikovati misteriozni glasovi i spojevi u električnim žicama. Naime, čini se kao da su instalacije žive i da imaju pakleni plan za naše ukućane.
U prvih sat vremena imamo da gledamo klinca koji je neprestano zbunjen, stalno gleda u kablove, ekrane i električna kola dok ovi varniče i to je to do zadnje trećine. Ima tu par solidnih scena, a pogotovo onih koje prikazuju spajanje metala na gotovo organski način. Solidna je i scena neuspelog bežanja i borbe sa gasom u garaži - dobro režirana scena koja sadrži dovoljno napetosti i opasnosti. Što se efekata tiče, oni su sasvim dobri u odnosu na budžet - vidi se da je u njih uloženo dosta truda. Ali ukupno gledano, nema tu dovoljno napetosti i jeze da bi sve to bilo efektnije. U suštini režija je troma osim onih nekoliko scena i film živne tek u zadnjoj trećini kada elektricitet (o tome malo kasnije) krene u ofanzivu. Tu imamo dobro odrađenu scenu sa maćehom koja biva gadno opečena vrelom vodom u kupatilu, zatim niz scena jurnjave po kući i borbe sa oživelim instalacijama koje zadržavaju određenu dozu napetosti.
Glumci se uglavnom trude, ali im scenario ne daje skoro ništa na čemu bi gradili likove, pa zato ne očekujte bog zna šta. Scenario je pun rupa i nelogičnosti, a jedna od slabih tačaka je sama priroda pretnje. Nisam od onih koji očekuju da im se sve objasni do kraja, ne želim da mi se crta, naprotiv - ali ovde konkretno je čini mi se falilo ipak malo razjašnjavanja - zašto struja oće da napada, šta je tu po sredi - ljudska ruka, neki natprirodni entitet, duhovi, dođavola šta? Ne mora ni to da se iskaže do kraja, dovoljni su hintovi, ali ovde ostajemo uskraćeni od bilo kakve osnove i to je po meni minus, makar u ovom filmu.
Sve u svemu, ovo je okej film za ubijanje sat i po vremena, pogotovo ako ste strpljivi gledalac.
Ocena: 2+/ 5
GHOST IN THE MACHINE (1993)
U prvoj polovini devedesetih je snimljeno više (ne baš posebno uspešnih) filmova u kojima su kompjuteri i virtuelna stvarnost igrali važnu ulogu (THE LAWNMOWER MAN, FREEJACK, NIRVANA). Film o kome ovde govorimo je pokušao da spoji hi-tech triler sa hororom i iako rezultat teško da se može nazvati uspešnim, dobili smo zanimljiv filmić, koji bi bio mnogo bolji da ne pati od slične boljke kao i PULSE, a to je loš scenario. Rediteljka Rejčel Talalaj (Rachel Talalay) se dve godine pre ovog filma nije baš proslavila šestim delom A NIGHTMARE ON ELM STREET serijala, a ovde njena estetika mnogo bolje prolazi.
Serijski ubica Karl (poznat kao "Adress book killer", zato što ubija ljude iz ukradenih adresara, a onda i vlasnika istog) doživljava saobraćajnu nesreću. Tokom skeniranja mozga u bolnici, njegova "duša" biva prebačena u električni sistem preko moždanih talasa i skenera - opasnost sada vreba iz svakog štekera i ekrana. Njegove sledeće žrtve su Teri Monro (Karen Allen) i njen sin Džoš (Will Horneff), a njima pomaže kompjutrerski zaluđenik Brem Volker (Chris Mulkey).
Dakle, vidi se da originalnost nije bila jača strana ovog scenarija (Ves Krejven je četiri godine ranije snimio ŠOKERA, na primer). Situacije su već hiljadu puta viđene, a u pojedinim momentima, kada film dođe u ćorsokak, poseže se za rešenjima koja su u najmanju ruku smešna (završnica na Ohio Tech univerzitetu u kome NEMA ČUVARA). Likovi su slabo napisani, a likovi majke i sina su koliko - toliko zanimljivi samo zahvaljujući trudu glumaca, dok su ostali, uključujući hakera i ubicu prilično nezanimljivi. Ali ono što spašava film je energična režija. Naime, rediteljka se ovde baš potrudila i dala veliku infuziju adrenalina filmu. Od zanimljivih prikaza virtuelne stvarnosti (ovde se KOSAČ nameće kao očigledan uzor), preko jurnjave kroz sisteme, električne kablove i uređaje, uz stalno pokretnu kameru, rediteljka upotrebljava sve moguće trikove da prikrije manjkavosti scenarija. U suštini, film nije dosadan iako su situacije stereotipne, a pojedine scene nose određenu dozu napetosti. Sama ubistva su dobro odrađena, pogotovo prvo iz adresara (imamo i solidnu scenu sna koja sledi nakon njega). Iako ovo nije slešer, ubistvo bejbisiterke Kerol je urađeno po slešer formuli - nakon što ova pokaže grudi dvojici dečaka sledi kazna u vidu električnog udara. Razrešenje filma je očekivano i prilično banalno, ali sa okej setpisovima.
Ocena: 3-/ 5
