NIGHT OF THE DEMONS 2 (1994)

Nakon dužeg odlaganja (bolji filmovi za pogledati) reših se na reprizu ovog čuvenog treša, nastavka filma Kevina Tenija (Kevin Tenney) iz 1988. godine. Nastavak, NIGHT OF THE DEMONS 2 je režirao Brajan Terčard-Smit (Brian Terchard-Smith), čuveni australijski ozploitation reditelj (režirao solidan distopijski DEAD END DRIVE-IN, kod nas dosta popularni BMX BANDITS i dečiji FROG DREAMING/ THE QUEST). Njegovom iskustvu bi i trebali da zahvalimo za bolji kvalitet nastavka (ovo uzeti uslovno – nema tu ne znam kakvog poboljšanja) – ali o tome malo kasnije.

Verovatno je suvišno prepričavati sadržaj, ali učiniću to reda radi. Radnja je smeštena na katoličku akademiju, punu pohotne omladine, koja samo razmišlja kako će se provesti na žurci za Noć Veštica. Akademiju vode ultra-stroga sestra Glorija (Jennifer Rhodes, u prilično smešnoj ulozi) i racionalan sveštenik Bob (Rod McCary). Arhinemezis naših junaka je Anđela (Amelia Kinkade sa dužom kosom), a grupa omladine koja joj mora odoleti uključuje Perija (Bobby Jacoby), studenta opsednutog demonologijom, Melisu/ Mišića (Merle Kennedy), Anđelinu sestru, zatim pohotnu Širli (Zoe Trilling), dobru Bibi (Christy Harris), njenog momka Džonija (Johnny Moran) i druge. Širli, zajedno sa još nekoliko mangupa želi da žrtvuje Melisu da bi prizvala Anđelu u toku zabave u kući gde je Anđela nekada skončala. Nakon što shit hits the fan u pomoć pristižu naši dobri likovi zajedno sa ocem Bobom i zabava počinje.

Prvi film je imao Lineu Kvigli, Bauhausov „Stygmata Martyr“ u odličnoj sceni plesa (ovde je to Morbid Angel i „Rapture“), kao i par okej gore scena. Režija je bila rutinska (kao i uvek kod Tenija) a likove je sačinjavala gomila eighties omladine sa kratkim rokom trajanja. Ni nastavak nije mnogo bolji, ali ovde imamo par poboljšanja. Prvo, režija je bolja, sa malo više energije, boljim setpisovima (i budžet je bio veći), što će reći očiglednim trudom da se koliko-toliko pokrije loš scenario. Celina je koherentnija, a radnja ima malo više smisla. Povremeno imamo i scene sa spooky atmosferom (koliko je to moguće sa ovakvim materijalom). Takođe, Terčard-Smit je odlučio da napravi film koji bi bio sleazy koliko je to moguće i iako sam video filmove koji su ga u tome prevazišli, ovo je dosta zanimljiv uradak po tom pitanju. Hoćete demonski karmin koji napastvuje zlu i napaljenu devojku? Check! Demonske bube koje ispadaju iz usta nakon poškropljenja svetom vodicom? Check! Igranje košarke ljudskom glavom? Check! Ženske grudi koje se pretvaraju u demonske ruke? Check! I uopšte, hoćete gole cice koje stalno defiluju ispred kamere i scene seksa na maštovitim mestima (napuštene i raspale kuće)? Check!

Efekti maske su odlični i njih je ponovo radio Stiv Džonson (FRIGHT NIGHT, A NIGHTMARE ON ELM STREET 4: THE DREAM MASTER, RETURN OF THE LIVING DEAD 3, SPECIES i drugi filmovi). Ovde se nije štedelo na gore-u, a odlična je i kreatura Anđele kao zmije na kraju filma.

Treba pomenuti i humor, budući da ga ima u filmu, manje i više uspešnog. Jedna od uspešnijih scena po tom pitanju bi bila već pomenuta igra košarke, ali bi u tom smislu trebalo ipak izdvojiti lik sestre Glorije. Njen lik jeste na momente smešan, sa sve strogim držanjem i lenjirom – oružjem, ali pre svega kao Rambo-časna sestra koja je tu da kickuje some demon’s ass. Tu se naravno kriju i problemi, budući da njen lik služi i za prilično otvoreno propagiranje katoličanstva, pa onaj ko ne voli takve propagande (na primer ja) neće mirisati taj aspekt filma. Njeni postupci, bez obzira na to koliko se na prvi pogled činili preteranim, uvek se na kraju pokažu ispravnim. I uopšte, sam film se toliko trudi u svojoj crno – beloj podeli likova i postupaka, da to na momente postaje stvarno naporno. Požuda kao greh dok nam u isto vreme ispred nosa paradiraju gole cice na svakih dva minuta (i bukvalno)? Vera kroz strogoću koju uteruju simpatični i smešni likovi? Sve su to načini na koje film pokušava da postigne poentu i to je jedna od najproblematičnijih stvari vezanih za njega.

Gluma nije ne znam kakva: Amelija Kinked kao Anđela je okej (i kada nije pod maskom moglo bi da se kaže i da izgleda hot), ali osim poziranja i povremenih one-linera nije joj dato Bog zna šta da radi (scena plesa je solidna, treba napomenuti, iako ne toliko dobra kao ona iz prvog dela). Jedine osobe vredne pomena su Dženifer Rouds kao časna sestra Glorija i Kristi Haris kao Bibi. Najviše prostora je dato Roudsovoj, uključujući povremeno smešne, a povremeno iritirajuće one-linere. Scenario je, već je rečeno, tanak i Terčard-Smit ga maksimalno pokriva, iako ne uvek uspešno, a ponekad to uspevaju i glumci, kao i dobro osmišljene gore scene.

Bitno je da je ovo sasvim okej film za ubijanje sat i po vremena, pa ko voli nek izvoli.

Ocena 3-/ 5

THE SIXTH SENSE (1999)

Oko toga da li je Šajmalan (M. Night Shyamalan) reditelj koji je uspeo da samo jednom snimi dobar film ili je u pitanju reditelj – vizionar se i dalje lome koplja. Iako sam sklon da verujem u prvi deo rečenice, ipak se ne bih previše bavio time u ovom tekstu. Jer kad je ŠESTO ČULO u pitanju, imamo posla sa neospornim remek-delom, zamrznutim u vremenu, slavljenim od pojavljivanja do dana današnjeg. Nažalost, to je film koji je Šajmalanu bio i blagoslov i prokletstvo, budući da nikada kasnije nije ponovio takav uspeh. Šajmalanov talenat nije sporan, sporna je njegova reciklaža istih motiva i slab kvalitet scenarija u budućim projektima.

Ako govorimo o filmovima sa engleskog govornog područja, ŠESTO ČULO (THE SIXTH SENSE) se izdvojilo iz grupe kvalitetnih horor filmova snimljenih 1999. godine - THE BLAIR WITCH PROJECT, SLEEPY HOLLOW, delimično i STIR OF ECHOES. To je film koji i danas deluje sveže, kome ni malo ne smeta PG-13 rejting, koji se trudio i uspeo u nameri da staroj deathdream formuli da novi tretman, sa originalnim likovima i emocionalnim nabojem kao skoro nikada do tada.

Film prati pokušaje dečijeg psihologa Malkolma Kroua (sjajni Brus Vilis) da izleči dečaka Kola Sira (reči ne mogu opisati koliko sjajni Hejli Džoel Osment). Kolovo stanje ga neobično podseća na njegovog davnog pacijenta, dečaka Vinsenta, sa kojim je pogrešio u dijagnozi i koji jedne večeri dolazi da naplati dug, ispalivši metak u Malkolma. Kol je povučen, maltretiran u školi, istraumiran i smatra da vidi mrtve. Njegov život sa brižnom samohranom majkom (Toni Kolet) iako pun ljubavi, nije baš sjajan. Malkolm nikako ne uspeva da pomogne Kolu, dok se u isto vreme bori sa problemom u svojoj porodici – odnos sa suprugom Anom (Olivija Vilijams) je skoro nepostojeći i pun hladnoće. Jedno preslušavanje stare trake razgovora sa Vinsentom će ga naterati da pomisli kako Kol ipak govori istinu, i da njegovo stanje nije uzrokovano razvodom roditelja i maltretiranjem u školi. Pokidane veze se uspostavljaju, a naši junaci dolaze do otkrića koja će iz korena promeniti njihovo viđenje sveta.

Prva stvar koju ne mogu dovoljno nahvaliti – scenario. Ovako napisani likovi, ovakve situacije, ovakve replike, to se retko sreće i voleli ga ili ne voleli, ali Šajmalan je ovde ubo po sred srede. Ovde nema ni zrnca patetike, mudrovanja i prenemaganja, glumci se ne bore sa scenarijem, već ga koriste kao odskočnu dasku za svoje bravure (o njima kasnije). Zaista, takav sklad se retko viđa i prava bi šteta bila da je ovo dopalo nekome drugome da režira, jer bi ga verovatno iskasapio i upropastio.

Sa tematske strane, ono što Šajmalana najviše zanima je svet duhovnog koji sa određenim ciljem opseda naš materijalni svet. Možda se koreni toga kriju u rediteljevoj izvornoj religiji – hinduizmu, ali on ovde ne uključuje nijednu konkretnu religiju kao neposredni deo tog sukoba. Svet mrtvih duša je za njega isto tako stvaran kao i svet živih ljudi, a same religije (ovde – hrišćanstvo) služe kao zaklon od muka prouzrokovanih nerazumevanjem svrhe pojavnosti sveta mrtvih.

PAŽNJA – SLEDE SPOJLERI – pošto je film izašao pre skoro šesnaest godina, smatrao sam da nije pogrešno da tu i tamo pomenem po neki spojler. Ipak, ako ima još uvek onih koji nisu pogledali film (sram ih bilo!) neka ne čitaju naredni pasus!

A mrtvi se ovde javljaju jer ih je u većini slučajeva na to naterala želja za ispravljanjem prošlih postupaka. Malkolm želi da pomogne Kolu/ Vinsentu i da uveri ženu da nikada nije zapostavljao njihov odnos zbog posla, devojčica želi da upozori oca na opasnost koja se nadvila nad njenom mlađom sestrom, Kolova baka želi da poruči njegovoj majci/ svojoj kćerci da je ipak videla njenu plesnu tačku. Mrtvi ne znaju da su mrtvi – Malkolm vidi sebe kao čoveka pritisnutog životnim problemima („sa tugom u očima“, kako mu kaže Kol) i samo Kol zna pravu istinu. Film nas maestralno uverava u suprotno sve do zadnje scene, kada karte padaju na sto. Većina stvari je prikazana iz Malkolmove perspektive („Oni vide samo ono što žele da vide!“), pa smo tako i mi bili zavedeni do samog kraja.

KRAJ SPOJLERA!

Još jedna bitna tema koja se provlači kroz film i koja proizilazi iz prethodno rečenog je nedostatak komunikacije među ljudima. Zaista, Šajmalan nas uverava da je komunikacija prvi i najvažniji korak u rešavanju problema i naši junaci pronalaze rešenje onda kada se odluče da se otvore pred najbližima i da saslušaju drugu osobu.

Sa režijske strane, Šajmalan koristi svoje talente do maksimauma da bi prikazao preplitanje dva sveta. Ne znam pod kakvo je prokletstvo kasnije potpao, ali ovo je perfektno režiran film, sa pravim balansom strave, napetosti i pametno osmišljenih šokova. Antologijske scene se nižu jedna za drugom: scena kada Malkolm otkriva svoju grešku sa Vinsentom, pametna i neverovatno svedena scena Kola za doručkom, scena na času, scena na rođendanu, razgovor Kola i Malkolma u bolnici, scena sa dečakom i sakrivenom puškom, scena na sahrani devojčice, razgovor Kola i majke u kolima i najzad scena Malkolmovog konačnog shvatanja pravog stanja stvari i smirivanja nemirne duše.

Hladnoća i crvena boja simbolički predstavljaju dodir sa svetom mrtvih i oni su prisutni kroz ceo film, i iako ih Šajmalan dosta koristi, to nikada ne prelazi granicu (kao u trešu I KNOW WHO KILLED ME ili pretencioznom a uglavnom promašenom WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN), niti je crvena boja drečava i iritirajuća. Scenografija je pametno smišljena, i tu nema preterivanja – junaci ne žive u raskoši, naprotiv, mesta na kojima se kreću odražavaju njihovo ne baš sjajno finansijsko stanje. Ovo se najviše odnosi na Kola i njegovu majku, koja radi dva posla da bi njih dvoje koliko – toliko normalno živeli. Kamera klizi po holovima, stepeništima, hodnicima i crkvama i prati naše junake koji idu kroz svakodnevicu prekriveni koprenom onostranog. To ostavlja dosta mesta za iznenadne šokove koji nikada ne iskaču iz celine – jedan od najboljih primera je prva scena u pozorištu i vizija sa obešenim ljudima. Film ne menja ton i zadržava low-key pristup sve vreme, što je ovde ogroman plus. Ritam je savršeno pogođen – film nas poput skladne kompozicije vodi od početka do kraja i mogu samo da pretpostavim kako bi ovo izgledalo u rukama nekog drugog, lošijeg reditelja.

Glumu ne mogu dovoljno da nahvalim – posebno dva glavna glumca. Vilis je pre ovog filma imao pregršt odličnih uloga (SUNSET, prva tri dela DIE HARD serijala, THE LAST BOY SCOUT, PULP FICTION) i izgrađen status superstara a ovo mu je, ako ne najbolja, onda jedna od najboljih uloga (po meni jeste najbolja) i on je maestralno odigrao Malkolma kao čoveka nekada jake volje koji je umeo da pomaže drugima, a sada slomljenog, i u pokušaju da povrati mir tako što će se iskupiti za greh iz prošlosti. Njegov lik na momente uliva sigurnost, ali i otkriva izranjavanu unutrašnjost. Osmentu je ovo prva velika uloga (nakon epizode u FORESTU GAMPU i zaboravljivih filmova BOGUS i I’LL REMEMBER APRIL) i malo je reći da je bila uspešna - njegov Kol je jedan od najuverljivijih i najkomletnijih dečijih likova u svekolikoj svetskoj kinematografiji. Ovde nema klasične protekcije koja obično ide uz dečije uloge. Težina koju njegov lik nosi je ogromna, u njemu se mešaju strah, zbunjenost i izmučenost svakodnevicom sa željom da ga razumeju i da razume druge. Nominacija za Oskara je bila potpuno opravdana (i naravno da nagradu nije dobio, jer Oskar je odavno izgubio svaki smisao – mada je dobio Saturn nagradu) a ŠESTO ČULO je otkrilo novog velikog glumca u svom punom sjaju. I kasnije Osmentove uloge su bile takve da su automatski podizale kvalitet filmova na viši nivo, kao u slučajevima lošijih (PAY IT FORWARD) i osrednjih (EDGES OF THE LORD) dela, a svoju drugu veliku ulogu je ostvario u odličnoj VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI (ARTIFICIAL INTELLIGENCE) Stivena Spilberga. I ostali glumci su sjajni – posebno Toni Kolet, koja je dobila više vremena od Olivije Vilijams. Jedna od najboljih i najemotivnijih scena u filmu se odigrava između Kola i njegove majke pred kraj filma kada joj on kaže kako je „sada spreman da komunicira sa njom“ (ujedno, to je jedna od scena uz koju uvek ronim suze).

Muzika je sjajna - Hauard nam majstorski prenosi svet "sa one strane", kao i bolan unutrašnji život protagonista. Inače nisam neki ljubitelj njegove filmske muzike, ali ovde je komponovao jedan izuzetno efektan saundtrek. Svi elementi su na svom mestu i ŠESTO ČULO sjajno funkcioniše. To je film koji se pojavio niotkuda i postao hit, moderni klasik, slavljen od publike i kritičara. Ostaje još da poželimo Šajmalanu da snimi još neki takav.

Ocena 5-/ 5