NIGHT OF THE DEMONS 2 (1994)

Nakon dužeg odlaganja (bolji filmovi za pogledati) reših se na reprizu ovog čuvenog treša, nastavka filma Kevina Tenija (Kevin Tenney) iz 1988. godine. Nastavak, NIGHT OF THE DEMONS 2 je režirao Brajan Terčard-Smit (Brian Terchard-Smith), čuveni australijski ozploitation reditelj (režirao solidan distopijski DEAD END DRIVE-IN, kod nas dosta popularni BMX BANDITS i dečiji FROG DREAMING/ THE QUEST). Njegovom iskustvu bi i trebali da zahvalimo za bolji kvalitet nastavka (ovo uzeti uslovno – nema tu ne znam kakvog poboljšanja) – ali o tome malo kasnije.

Verovatno je suvišno prepričavati sadržaj, ali učiniću to reda radi. Radnja je smeštena na katoličku akademiju, punu pohotne omladine, koja samo razmišlja kako će se provesti na žurci za Noć Veštica. Akademiju vode ultra-stroga sestra Glorija (Jennifer Rhodes, u prilično smešnoj ulozi) i racionalan sveštenik Bob (Rod McCary). Arhinemezis naših junaka je Anđela (Amelia Kinkade sa dužom kosom), a grupa omladine koja joj mora odoleti uključuje Perija (Bobby Jacoby), studenta opsednutog demonologijom, Melisu/ Mišića (Merle Kennedy), Anđelinu sestru, zatim pohotnu Širli (Zoe Trilling), dobru Bibi (Christy Harris), njenog momka Džonija (Johnny Moran) i druge. Širli, zajedno sa još nekoliko mangupa želi da žrtvuje Melisu da bi prizvala Anđelu u toku zabave u kući gde je Anđela nekada skončala. Nakon što shit hits the fan u pomoć pristižu naši dobri likovi zajedno sa ocem Bobom i zabava počinje.

Prvi film je imao Lineu Kvigli, Bauhausov „Stygmata Martyr“ u odličnoj sceni plesa (ovde je to Morbid Angel i „Rapture“), kao i par okej gore scena. Režija je bila rutinska (kao i uvek kod Tenija) a likove je sačinjavala gomila eighties omladine sa kratkim rokom trajanja. Ni nastavak nije mnogo bolji, ali ovde imamo par poboljšanja. Prvo, režija je bolja, sa malo više energije, boljim setpisovima (i budžet je bio veći), što će reći očiglednim trudom da se koliko-toliko pokrije loš scenario. Celina je koherentnija, a radnja ima malo više smisla. Povremeno imamo i scene sa spooky atmosferom (koliko je to moguće sa ovakvim materijalom). Takođe, Terčard-Smit je odlučio da napravi film koji bi bio sleazy koliko je to moguće i iako sam video filmove koji su ga u tome prevazišli, ovo je dosta zanimljiv uradak po tom pitanju. Hoćete demonski karmin koji napastvuje zlu i napaljenu devojku? Check! Demonske bube koje ispadaju iz usta nakon poškropljenja svetom vodicom? Check! Igranje košarke ljudskom glavom? Check! Ženske grudi koje se pretvaraju u demonske ruke? Check! I uopšte, hoćete gole cice koje stalno defiluju ispred kamere i scene seksa na maštovitim mestima (napuštene i raspale kuće)? Check!

Efekti maske su odlični i njih je ponovo radio Stiv Džonson (FRIGHT NIGHT, A NIGHTMARE ON ELM STREET 4: THE DREAM MASTER, RETURN OF THE LIVING DEAD 3, SPECIES i drugi filmovi). Ovde se nije štedelo na gore-u, a odlična je i kreatura Anđele kao zmije na kraju filma.

Treba pomenuti i humor, budući da ga ima u filmu, manje i više uspešnog. Jedna od uspešnijih scena po tom pitanju bi bila već pomenuta igra košarke, ali bi u tom smislu trebalo ipak izdvojiti lik sestre Glorije. Njen lik jeste na momente smešan, sa sve strogim držanjem i lenjirom – oružjem, ali pre svega kao Rambo-časna sestra koja je tu da kickuje some demon’s ass. Tu se naravno kriju i problemi, budući da njen lik služi i za prilično otvoreno propagiranje katoličanstva, pa onaj ko ne voli takve propagande (na primer ja) neće mirisati taj aspekt filma. Njeni postupci, bez obzira na to koliko se na prvi pogled činili preteranim, uvek se na kraju pokažu ispravnim. I uopšte, sam film se toliko trudi u svojoj crno – beloj podeli likova i postupaka, da to na momente postaje stvarno naporno. Požuda kao greh dok nam u isto vreme ispred nosa paradiraju gole cice na svakih dva minuta (i bukvalno)? Vera kroz strogoću koju uteruju simpatični i smešni likovi? Sve su to načini na koje film pokušava da postigne poentu i to je jedna od najproblematičnijih stvari vezanih za njega.

Gluma nije ne znam kakva: Amelija Kinked kao Anđela je okej (i kada nije pod maskom moglo bi da se kaže i da izgleda hot), ali osim poziranja i povremenih one-linera nije joj dato Bog zna šta da radi (scena plesa je solidna, treba napomenuti, iako ne toliko dobra kao ona iz prvog dela). Jedine osobe vredne pomena su Dženifer Rouds kao časna sestra Glorija i Kristi Haris kao Bibi. Najviše prostora je dato Roudsovoj, uključujući povremeno smešne, a povremeno iritirajuće one-linere. Scenario je, već je rečeno, tanak i Terčard-Smit ga maksimalno pokriva, iako ne uvek uspešno, a ponekad to uspevaju i glumci, kao i dobro osmišljene gore scene.

Bitno je da je ovo sasvim okej film za ubijanje sat i po vremena, pa ko voli nek izvoli.

Ocena 3-/ 5