ILUZIJA (2004)

Mislio sam da ovo nikada neću napisati, ali čuda se dešavaju i na neki način mi je drago što sam pogrešio. Ovaj film je u suštini izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali je definitvno izdvojen slučaj. Dakle, nakon prilično zakasnelog gledanja makedonskog filma ILUZIJA Svetozara Ristovskog iz 2004. godine mogu da kažem da je to verovatno najbolji makedonski film još od filma PRE KIŠE (1994) Milča Mančevskog. I kasnije je bilo koliko-toliko zanimljivih filmova – osrednji ZBOGOM DVADESETI VEK (1998) i za nijansu bolji omnibus MAJKE (2010), solidni VELIKA VODA (2004) kao i simpatičan dokumentarac PANK NIJE MRTAV (2011) ali i dosta uobičajenih neuspelih naslova (na primer BAL-CAN-CAN).

U čemu je ovde caka? Pa u tome što ILUZIJA na prvi pogled i sama pripada toj čemernoj poetici za izvoz, tako prisutnoj i u ostalim zemljama bivše SFRJ. Sa tom poetikom i deli dosta sličnosti (o kojima ću kasnije) ali ipak ovde srećom ništa ne funkcioniše kao u tim i takvim filmovima. Svetozar Ristovski je očigedno talentovan reditelj sa jasnom vizijom, sposoban da izvuče maksimum iz priče i glumaca i da na taj način stvori dobru osnovu za ideje koje želi da nam prenese – ovaj film definitivno nije uobičajeni balkanski mishmash prežvakanih ideja, napadnih metafora i nepostojeće priče. Takođe, ovo nije uobičajeni banalni realizam svakodnevice. Ono što treba prvo naglasiti je dobra priča sa (uglavnom) odlično oživljenim likovima. Takođe, ovde se zaista stiče utisak rediteljske iskrenosti na planu ideja i rediteljskih namera, bez obzira koliko one površinski delovale deža vi. Za divno čudo, stvari zaista ne funkcionišu na uobičajen način u ovom filmu.

Četrnaestogodišnji Marko (Marko Kovačević) živi u porodici na ivici propasti (blago rečeno): otac Lazo (Vlado Jovanovski) je alkoholičar koji deo vremena gubi štrajkujući ispred propale firme, a deo u kafani. Tu je i neprimetna majka Anđa (Elena Moševska) koja ćuti i trpi poniženja i starija sestra Fani (Savica Manaskova) koja fizički i psihički maltretira Marka kad god joj dođe žuta minuta (svakodnevno po više puta), a kada to ne radi vucara se okolo sa kim stigne, uključujući i vojnike KFORA. Važna Markova osobina koja ga izdvaja od okoline je talenat za pisanje. On zapravo u svakom pogledu odudara od okoline, ne samo zbog ljubavi prema književnosti već i po ponašanju i držanju u školi. On je usamljen, odličan đak i kao takav je stalna meta za školske siledžije koji ga prebijaju do krvi. Jedini ventil mu je čitanje i pisanje, a nada za bekstvo od svakodnevnog užasa se ukazuje u vidu profesora makedonskog jezika (Mustafa Nadarević) koji, uvidevši Markov talenat, predlaže da ovaj napiše pesmu o Makedoniji za dan republike, pomoću koje bi mogao da otputuje u Pariz preko konkursa za najbolju pesmu. Ali, da li se iz slivnika može zaista pobeći i kolike su šanse da probijete talog?

Ako vam ovo zvuči kao opis radnje skoro svakog srpskog ili hrvatskog (o bosanskim da i ne govorimo) filma u poslednjih dvadesetak godina, niste mnogo pogrešili. Uostalom, beda koju ovaj film prikazuje ne razlikuje se od srpske bede koju smo takođe viđali po mnogim našim "filmovima" snimanim u poslednjih par decenija. Ali tu sličnosti srećom prestaju. Osim pojedinih detalja koji mogu da zasmetaju (stereotipni lik majke i na momente drvena Đuričkova gluma, iako je čak i on izvukao koliko-toliko zanimjiv lik) ostatak filma uspeva da prevaziđe “jad, tuga i čemer“ postavku i da ispriča jednu zaokruženu priču sa dobro profilisanim likovima i jakim emocionanim nabojem. A to uspeva da uradi zapravo ostajući do te mere dosledan atmosferi i usudu okruženja iz koga je ponikao da to na kraju postaje vrlina filma. Zaista, ILUZIJA je film koji ima izuzetno jak deterministički odnos prema svojoj stvarnosti, koji se ne menja od prvog do poslednjeg kadra i sve to itekako ide filmu u korist. Tajna je u nekalkulantskom odnosu prema stvarnosti. Ovo nisu ni nesrećni NORMALNI LJUDI a ni smešno neuspeli pokušaji žanra, kao što je to na primer bio LAVIRINT. ILUZIJA bi žanrovski mogla da se odredi kao drama o odrastanju (coming of age) i reditelj prilično uspešno barata tim žanrom. Markov lik definitivno odrasta i menja se, njegova ličnost biva oblikovana od strane okruženja ali i u pojedinim momentima on pokušava i da direktno utiče na okruženje. Taj uticaj se ogleda u nasilju prema svima onima koji su mu naneli bol i time i sami uticali na njegovu promenu iz mirnog, povučenog dečaka, odličnog đaka i darovitog pisca u nekoga ko se maša za pištolj i sveti svima koji su ga izneverili ili ga od samog početka gazili. To nasilje mu ne donosi nikakvo poboljšanje, čega je i on svestan, ono je samo ventil za proživljena mučenja, a ne pravi pokušaj promene života. Marko je svestan da se, kako sam kaže svom nastavniku (koji ga je zapravo najviše izneverio i pokazao se kao najveća kukavica): „Nema bekstva iz slivnika.“ Marko Kovačević odlično glumi glavnog lika, vešto balansirajući između ranjivosti, nade u promenu i unutrašnje vatre koja se vremenom razbuktava i u kojoj sagorevaju prethodno gajene nade.

Mrak koji obavija likove u ovom filmu (pogotovo u poslednjoj trećini) je toliko gust da je to na momente nepodnošljivo. Celu poslednju trećinu filma sam proveo gledajući ga sa knedlom u grlu i bolom u grudima, razmišjajući u sebi: „Dajte makar malo svetla, zaboravite ako treba na sve do sada, na likove i dramaturška pravila, dajte samo malo svetla!“ Ali ne, film je ostao dosledan svom uvodnom epigrafu, Ničeovoj maksimi „Nada je najgora od svih zala, jer produžuje patnju ljudi.“ Jedini mogući zračak svetla se pojavljuje, ironično, na samom kraju filma - kada se desi najekstremnije Markovo razračunavanje sa okolinom. Način na koji je ta scena režirana, uz otklon od stvarnosti, funkcionišući više na metaforičkom nivou (koji doduše jeste dosledan onome što smo ranije videli u filmu) može se čitati i kao ostavljanje dve mogućnosti za budućnost glavnog lika – ostanak u slivniku ili moguće bektvo iz njega. Mnogo je verovatnija ona prva i najlogičnija mogućnost (ostanak u slivniku), budući da se scena ovakva kakva je može savršeno jasno čitati kao produžetak prethodnih događaja bez bilo kakve katarze - koju ja nisam osetio niti mislim da je uvek potrebna filmu - tako da je to ovde najverovatnije i slučaj. Sve u svemu, u pitanju je odličan, izuzetno snažan film i drago mi je da sam ga pogledao. Biće i reprize - kada se oporavim od ovog gledanja.

4/5