Jedno od najvećih iznenađenja Kanskog festivala 2011. godine je svakako film MIHAEL (MICHAEL) Markusa Šlajncera (Marcus Schleinzer). Iako nikada nisam bio veliki ljubitelj festivala i naslova koji se tamo nude, uvek se provlačio poneki naslov koji zaslužuje pažnju i koji čak možemo nazvati i remek-delom. Sva tri festivala za koje ovdašnji živalj jedino zna – Kan, Berlin i Venecija su svakako imali svoje momente, iako njima već duže vreme vladaju jedni te isti proizvodi, pravljeni za snobovsku publiku, u startu proglašavani umetničkim delima od ogromne važnosti, kao i tugaljive drame iz „trećeg sveta“ za zabavu te i takve publike.
Te godine je bilo nekoliko zanimljivih naslova (na prvom mestu THE KID WITH A BIKE, a i MELANCHOLIA i THE SKIN I LIVE IN), ali MIHAEL je definitivno moj favorit. Kao delo koje je namerno pravljeno da bude audience-unfriendly (na mnogo iskreniji i prirodniji način nego što se pojedini naslovi trude da budu) i kao delo koje govori o teškoj i mučnoj temi (pedofiliji) na neočekivano originalan način, MIHAEL zaslužuje sve pohvale – za hrabrost, posvećenost i uspeh. Ovo je film koji nije pravljen sa namerom da na silu bude artsy, kao mnogi festivalski proizvodi, i u tome leži deo njegovog uspeha. A da li dotični spada u umetnost, proceniće vreme.
Kažnjavanje publike počinje od prvih kadrova, kada se upoznajemo sa Mihaelom (sjajni Michael Fuith), kako kasnije saznajemo službenikom u osiguravajućem zavodu, kako dolazi kući, sprema večeru za dvoje iako se na prvi pogled čini da živi sam, silazi u podrum i pušta napolje dečaka, Volfganga (ne manje sjajni David Rauchenberger), kidnapovanog i zaključanog u podrumu. Zatim pratimo njihovu day-to-day rutinu, krajnje morbidnu verziju odnosa oca i sina, gde Mihael izvodi Volfganga u šetnju izvan grada među nepoznate ljude, sprema mu večeru, pušta ga da gleda TV, kupuje jelku koju zajedno ukrašavaju i tome slično – scene koje izazivaju mučninu onoliko koliko bi izazvale i scene zlostavljanja (koje se direktno ne prikazuju, iako se jasno sugerišu). Mihael odlazi na skijanje sa prijateljima, ostavivši Volfgangu zalihe hrane, a u jednom trenutku čak pokušava da „dovede Volfgangu drugara“, odnosno kidnapuje drugo dete u jezivoj sceni na kartingu koja sugeriše kako je i sam Volfgang mogao biti kidnapovan, budući da o njegovom slučaju ne saznajemo ništa tokom filma. To srećom ne uspeva.
Ono što se odmah primeti je uticaj filmova Mihaela Hanekea (THE SEVENTH CONTINENT, BENNY’S VIDEO, FUNNY GAMES, CACHE, WHITE RIBBON) na ovaj naslov. Šlajncer je radio kao Hanekeov asistent i njegov debitantski film se u velikoj meri inspiriše filmovima svoga velikog učitelja. Stil MIHAELA je najbliži stilu Hanekeovih prvih filmova. Sve ovo može da bude i mana, jer se na momente čini da je film otišao u drugu krajnost i prešao u kopiranje. Ali, Šlajncer pametno prilagođava stil Hanekea svom filmu i dodaje dosta crnog humora, više nego što ga je bilo u većini Hanekeovih dela. Takođe, trilerski aspekt je ovde naglašeniji, iako ovo definitivno nije film o hvatanju pedofila (toga nema ni u tragovima), ali postoji tenzija koja dobija svoje razrešenje na kraju, koji ne bih da spojlujem. Po distanci pri predmetno – prikazivačkom planu film podseća i na SALO ILI 120 DANA SODOME Pjera Paola Pazolinija, što je inače jedan od omiljenih Hanekeovih filmova. Ovo je anti – psihološki film koji odbija da sudi o svojim junacima. Događaji se smenjuju, ali priča nije toliko bitna – bitnije su slike i naše reagovanje na njih. MIHAEL je pre svega film – stanje. Reditelj u startu odbacuje sve uobičajene načine prikazivanja pedofilije na filmu. Dakle, ovde nema senzacionalizma, istraga, moralnog preispitivanja i sličnog. Umesto toga film je prožet NORMALNOŠĆU (tačnije BANALNOŠĆU SVAKODNEVICE) od koje se diže kosa na glavi. Naslovni junak ide na posao, kupuje namirnice, odlazi na odmor sa prijateljima, sastaje se u restoranu sa sestrom i razgovara o porodičnoj situaciji. Ljubazan komšija i čovek, reklo bi se, koji nikome ne smeta, kakvog bi svaka majka poželela za zeta. Na poslu je uzoran i ubrzo dobija bolje radno mesto. Izvan grada, gde ih niko ne poznaje, on i Volfgang deluju kao otac i sin. Kamera sve to prati sa distance, prosto registrujući događaje. I tu film postiže pun pogodak. Pedofili nisu samo ljudi koji iz mraka vrebaju vašu decu, oni nemaju rogove na glavi, ne piše im na čelu šta su. Oni su često upravo onakvi kakav je Mihael. Njegov život je organizovan do najmanjih sitnica, on je izuzetno strpljiva osoba (ovo „strpljiv“ na kraju filma dobija totalno crnohumorni odjek) i ceo svoj život je organizovao oko svoje bolesne opsesije, iako je to nevidljivo za druge. Pokušava da uspostavi neku vrstu emocionalnog odnosa sa Volfgangom, iako je jasno na čemu počiva taj odnos. Smatra da je njegov odnos sa Volfgangom potpuno normalan i šokiran je kada otkrije da ga Volfgang prezire. Njegovo lice odaje rešenost i smirenost. Iza te maske se naslućuju ponori mraka. To je najočiglednije u sceni kada Mihael otkriva da je Volfgang bolestan i kada ga neguje, iako je potpuno jasno da njegova briga u potpunosti proizilazi iz straha da ne izgubi svoj seksualni objekat (scena kada odlazi u šumu i kopa grob za slučaj da Volfgang umre je jedna od najjezivijih scena iz bilo kog skorašnjeg filma koji sam gledao). Užas je prisutan svuda, kao u sceni kada Mihael i Volfgang pevaju Božićne pesme i razmenjuju poklone. Mihaelovo „Srećan Božić“ je čisti užas.
Genijalnost ovog filma je najizraženija upravo u prikazivanju odnosa Mihaela i Volfganga. Ceo odnos je dat iz Mihaelove perspektive. Uvlačeći publiku u svet glavnog lika, reditelj kao da i nas stavlja u poziciju žrtve. Šlajncer pravilno uviđa da se zlo najbolje upoznaje iznutra. Ovde nema ničega što bi makar malo olakšalo položaj gledaoca, nema objašnjavanja (zašto je Mihael postao takav kakav je, iako tu postoje neki hintovi) i moralnih sudova – užas je tu pred nama, veoma opipljiv. Crni humor kojim je protkan film je rezultat toga i šala je na nama. Takođe, film sadrži nekoliko pojedinačnih brutalnih crnohumornih scena. Sve ovo može da odbije neke gledaoce, ali ako prihvatimo početnu Šlajncerovu ideju i igramo po pravilima filma, na kraju dobijamo veoma kompleksan i efektan film o pedofiliji (primer filma koji koristi drugačiji rediteljski postupak ali postiže podjednako sjajne, možda i bolje rezultate bi bio MYSTERIOUS SKIN, Grega Arakija).
Režija je kontrolisana, ali nikada forsirana. Ono što gledamo je klaustrofobični i mučni svet ispran od emocija, obezljuđen i pun tenzije. Reditelj ne prikazuje direktno scene zlostavljanja, već, kao i Haneke, uvek prekine kadar na početku istih (nekoliko takvih scena je dobijeno montažnim trikovima – šok scena za večerom i scena nakon povratka Mihaela iz bolnice). Psihičko zlostavljanje je najviše prisutno na ekranu. Film skoro da nema muzički skor. Sve scene u podrumu su praćene pozadinskim brujanjem koje pojačava mučninu i užas koji gledamo. Povremeno čujemo zvuke sa TV-a, a jedan od retkih primera kada film poseže za muzikom je genijalno – jeziva upotreba pesme „Sunny“ grupe Boney M (koju u kolima peva Mihael i koja se čuje tokom odjavne špice).
Što se glume tiče, sve pohvale idu dvojici glavnih glumaca, koji su junački izneli svoje likove. Odbacujući tradicionalna tumačenja pedofila, Fuith je stvorio kompleksan lik, na prvi pogled ravan, a pun unutrašnjih previranja. Rauchenberger je imao veoma težak zadatak u portretisanju lika u kome se smenjuje predaja i na momente nada u promenu, ali je u potpunosti uspeo.
Pametan film koji zaslužuje aplauz za hrabrost i istrajnost.
Ocena 4/5
Ocena 4/5
