SRPSKI FILM (2010)

Kada bi se kinematografije pojedinih zemalja označavale bojama, srpskoj bi u zadnjih dvadesetak godina najviše odgovarala siva. Samo onaj ko je to vreme prespavao u pećini nije mogao da vidi potonuće našeg filma u mrtvilo i samodovoljnost. Mnogi veterani, kao i "mlade snage" su učestvovali u degradaciji srpskog filma, a razlozi za snimanje tih "filmova" u dosta slučajeva uopšte nisu bili filmski, kao što ni konačni rezultat uglavnom nije ličio na film, u njegovom izvornom i najzdravijem obliku. Oni padaju uglavnom na svim poljima. Svetove tih filmova naseljavaju zgubidani, šverceri, izbeglice, ratni veterani, mafijaši, propali studenti i slični, koji obitavaju u sivilu svakodnevice, jadikuju nad sudbom kletom i povremeno se šale na svoj i tuđ račun. "Crazy Serbs".

Poslednjih nekoliko godina se stanje polako menja. Snimljeno je nekoliko veoma kvalitetnih filmova, od strane uglavnom mlađih reditelja, koji su svojim delima pokazali vrhunsku filmofilsku svest i želju da se do sada slabo ili nikako rašireni žanrovi iskoriste za iskazivanje autorskih stavova (kao i već postojeći žanrovi, koje je trebalo prvo osvežiti novim rediteljskim pristupima). U zemlji čija kinematografija nije imala preterano jaku žanrovsku tradiciju, ovo su bili izuzetno značajni eksperimenti. Mnogi od tih filmova su izazvali burne reakcije, neki su dobro prošli u bioskopima, neki nisu, ali je kvalitet i uticaj svih tih filmova neosporan. Među njima se posebno ističe film Srđana Spasojevića pod nazivom SRPSKI FILM, koji je obeležio 2010. godinu kod nas (a i šire). Film je izazvao najrazličitije reakcije, od oduševljenja do zgražavanja. Započeo je svoj filmski život na stranim festivalima: South by Southwest u Ostinu, Briselski festival filma fantastike, Fantazija u Montrealu. Nakon prikazivanja na nekoliko srpskih i okolnih festivala: premijera na Sinemaniji, zatim Sopot, Vrnjačka Banja (gde je dobio nagradu za najbolji scenario), a u Hrvatskoj Motovun, ušao je u ograničenu bioskopsku distribuciju krajem septembra 2010. godine. Domaćeg DVD izdanja još uvek nema i ko zna kada će ga biti. Film je u uncut verziji izdala američka kompanija Invincible Pictures, a izdat je i u nekoliko evropskih zemalja (Belgija, Švedska, Austrija).

Srđan Todorović igra Miloša, bivšu porno zvezdu koji živi porodičnim životom sa suprugom Marijom (Jelena Gavrilović) i sinom Petrom (Luka Mijatović). Ali finansijska situacija mu se sve više pogoršava, a njegov san o odlasku iz zemlje i obezbeđivanju porodice je sve manje ostvariv. Tu nastupa Lejla (Katarina Žutić), njegova bivša partnerka iz filmova, koja mu nudi da za velike pare igra u umetničkom porno filmu koji se snima u Srbiji za strance, a reditelj je Vukmir (Sergej Trifunović), kome je Miloš idealan izbor za svoj film koji će pomeriti granice žanra. Uslov je da Miloš ne sme da zna scenario. Uprkos sumnjičavosti, ovaj potpisuje ugovor. Miloš već na prvom danu snimanja vidi da Vukmirove namere nisu čiste i da su u snimanje umešana i deca. Od brata Marka (Slobodan Beštić), službenika DB-a, saznaje za Vukmirovu povezanost sa njima. Odlučan je da prekine posao, ali Vukmir želi da na sve načine završi svoj film.

Ono što je sigurno i što treba odmah reći - Spasojević je napravio ostvarenje koje po svim svojim karakteristikama želi da uzdrma, uzbudi i natera na razmišljanje i to čini na najbolji mogući način, služeći se zaista FILMSKIM sredstvima, iz doba kada je film kao umetnost i filmski reditelj uživao najveću slobodu. Njegov film se oslanja na ostvarenja sedamdesetih, a to je doba kada su reditelji pravili kvalitetne i hrabre žanrovske eksperimente, koristeći žanr da bi ispričali neku svoju priču i ostvarili autorsku viziju, a Spasojevićev film je njihov punokrvni naslednik za novi milenijum.

U prvom planu imamo izuzetno uzbudljivu priču koja vas uvlači u sebe i prati se sa zanimanjem i brigom za likove, koji su maestralno napisani i oživljeni i zaista je divno sa koliko očigledne strasti su svi ti ljudi ušli u ovaj projekat. Scenaristi Aleksandar Radivojević (autor kultne TV emisije ŠOK KORIDOR i koscenarista ČARLSTONA ZA OGNJENKU) i Srđan Spasojević nam pričaju našu priču, sa našim likovima, ispričanu filmskim jezikom kakav se kod nas retko ili nimalo ne sreće. Kao rezultat imamo film koji na rediteljskom, scenarističkom, glumačkom i svakom drugom planu pokazuje ogromnu zrelost i hrabrost, kao i rešenost da se uhvati u koštac sa ovdašnjim filmom i našom kinematografijom. Autori su svesni da Srbija nije plodno tlo za to, ali su takođe svesni i da u Srbiji postoji veliki broj onih koji misle drugačije od ustaljenih normi i koji žele da se i njihov glas čuje i njihovi filmovi vide.

Ovo je jedan od onih filmova oko kojih su se lomila koplja kao oko retko kog filma u našoj kinematografiji. Očigledno je da je film dirnuo pravo u žicu i progovorio o nekim osetljivim temama o kojima bi većina želela da ćuti. Veliki broj prigovora je dolazila od strane onih koji su se žalili na eksplicitan sadržaj filma, ali je verovatno još bitnije od toga da je sam naziv filma bio veliki problem mnogima. Ljudi su se pitali zašto srpski, pa već nas dovoljno mrze oni tamo, još nam je ovo falilo i tome slično. Ali ako pogledamo u prvom planu priču koju film priča i, veoma bitno, način na koji je ona ispričana, a u drugom ideje koje stoje iza likova i događaja, videćemo da sve to itekako ima svoje mesto u celini, da ništa nije pravljeno sa namerom da se podilazi publici, i da su sve te sporne scene i naziv filma neka od sredstava kojima autori žele da nam prenesu ličnu viziju stanja u Srbiji i srpskoj kinematografiji.

Da pođemo od srpske kinematografije. SRPSKI FILM se na izuzetno pametan način bavi njome i ispravno dijagnostikuje užas koji prožima skoro sve vezano za nju. Vukmir je lik koji sažima sve naše reditelje - "umetnike" koji prave filmove po unapred određenom receptu: prikazati ljude - žrtve i sivilo oko njih, kao i zbunjene individue izgubljene u prostoru i vremenu, sve to začiniti obilatom dozom patetike, poželjno i humora (na srpski način - psovka na svaka dva minuta), i to prodati kao umetnost koja dokumentuje našu stvarnost. Stvarne ljudske nesreće su u takvim filmovima surovo zloupotrebljene i iskorišćene za dobijanje para od države i stranih fondova. Takva estetika je dominirala (i još uvek dominira) srpskom kinematografijom i ona je glavna meta SRPSKOG FILMA. Vukmir je reditelj - kalkulant koji zna šta prolazi na tržištu (stranom i domaćem) i to i snima, uz to proglašavajući svoje filmove vrednim umetničkim delima. On je potpuno predan tome, u smislu da ne odustaje od zacrtanog puta i ne bira sredstva da ostvari namere. Za svoje filmove on kaže: "Umetnost, gola umetnost. Istina. Pravi ljudi, prave situacije, pravi seks. Minimum montaže." U suštini, i tu dolazimo do upotrebe motiva pornografije i snafa u kontekstu opisa srpske kinematografije, Vukmirov film koji ovaj snima sa Milošem je slika i prilika filma kakvog sam malopre pomenuo a pornografija i posebno snaf su ovde metafore za način prikazivanja ljudi i njihovih sudbina u tim filmovima – eksploatatorski, onaj koji uništava sve ljudsko i životno i banalizuje sudbine pravih žrtava. Ti filmovi se snimaju po unapred određenom principu - mi vama novac, vi nama film o žrtvama. Baš kao što Vukmir kaže: "Moji klijenti tačno znaju šta žele, a ja vrlo dobro znam šta radim.". Scena sa bebom koja dolazi nakon Vukmirovog govora je najkonkretniji prikaz tog opredeljenja, silovanje i uništavanje poslednje mrve ljudskosti i ljudskog duha, eksploatacija patnje i nevinosti i njihovo pretvaranje u sredstvo za zaradu i plasiranje nakaradnih ideologija (sve pod opravdanjem da je to umetnički čin). To se posebno odnosi na iskorišćavanje dece u našoj kinematografiji, koja pamti nekoliko ogavnih slučajeva eksploatacije zarad "umetnosti", odnosno bolesnih rediteljevih ideja (pre svega mislim na SAN ZIMSKE NOĆI, u kome je autizam devojčice i druge dece iskorišćen za "metaforu o autizmu ovih prostora"). Nasuprot tom "filmu", u SRPSKOM FILMU se ni u jednoj od spornih scena sa decom ona ne pojavljuju zajedno sa drugim glumcima (plus, sama beba nije prava već majstorski rad Miroslava Lakobrije), već je sve rešeno pomoću lutaka i montažnih trikova, a ono što je još bitnije, sam kontekst tih scena sa decom je potpuno drugačiji od konteksta scena sa decom iz drugih filmova koje SRPSKI FILM napada.

Naravno, kada govorimo o žrtvama, to ne moraju biti samo žrtve rata, već i druge individue koje žive u sranju svakodnevice, glume žrtve zle sudbine, naizmenično se smeju i plaču nad njome, ali ipak nekako preživljavaju. To je svet u kome se ništa ne dešava, u kome zapravo ništa ljudsko i ne postoji. Pojam "radnje" tu ne dolazi u obzir. Sve je to uslikano i izrežirano tako da na kraju stvara osećaj mučnine kao proizvoda tog i  takvog užasa koji nam se nudi kao film.

Paralelno sa srpskom "kinematografijom", ovaj film se bavi i samom Srbijom. Osim što napada način na koji se predstavljamo svetu u tim filmovima, on želi da kaže i koju o pravoj, ne-filmskoj Srbiji. Tu opet dolazimo do pornografije i snafa kao zgodnog načina da se opišu društveni odnosi i mentalitet ljudi. Miloš nije srpska porno zvezda u pravom smislu reči (to deluje stvarno smešno, ako uzmemo u obzir kakva je naša porno „industrija“ – za pojašnjenje odgledati film MADE IN SERBIA Mladena Đorđevića – plus, Miloš je uglavnom igrao u stranim pornićima). Dakle, autori SRPSKOG FILMA vrlo dobro znaju da prava porno industrija ne postoji u Srbiji, čega su, verujem, i sami gledaoci svesni, pa ni ovde pornografiju ne treba shvatiti bukvalno - ona je način da se progovori o tome kakav je to osećaj raditi i zarađivati na pošten način u Srbiji, gde je proces rada je izjednačen sa pornografijom, što naravno, ne znači da film podržava put kriminala, već samo želi da ukaže na šta je pošten rad spao danas - na psihičko i fizičko razjebavanje ljudi.

Iz svega do sada rečenog može se izvući veoma važna tema kojom se film bavi, a to je kontrola i manipulacija. Miloš kontroliše svoje partnerke u filmovima, Vukmir kontroliše Miloša i manipuliše njime, sve dok ovaj ne uzvrati udarac. Ali osveta je izvedena nakon što je šteta učinjena, a ubrzo vidimo da i osim Vukmira ima nekoga ko će izvršiti zadatak do kraja, a i to nije kraj. Svi su povezani i svi su deo mnogo većeg kruga zla koji je neuništiv. Dakle, kontrola o kojoj autori govore odnosi se na uticaj koji "oni iznad" imaju na "one ispod" ne samo u produkciji filmova, već i u svakodnevnom životu ljudi. S tim što je bes uglavnom usmeren prema onima koji te grozote iz života snimaju po principu „patnja za pare“, pri čemu je patnja ublažena, „razvodnjena“, iskorišćena kao oruđe za manipulaciju, uljuljkivanje i ne-menjanje postojećeg sistema mišljenja.

Tu se, naravno, ne radi samo o Srbiji, srpskoj vladi i srpskoj kinematografiji, već i o Evropi i svetu, gde vladaju ista pravila razmene. Iza toga stoji želja za kontrolom svih vidova umetnosti, kroz nametanje političke korektnosti kao jedinog ispravnog puta izražavanja, što ima za posledicu sterilna i prizemna dela koja služe učvršćivanju postojećeg društvernog sistema.

O tome da u svetu postoje predrasude o nama ne treba trošiti reči, to je već opštepoznata stvar. SRPSKI FILM polazi od toga i uveličava te predrasude do besvesti, a sve u cilju zezanja na račun istih. Uopšte, cela halabuka oko navodnog blaćenja Srba ovim filmom je velikim delom proizašla osim iz naslova dela takođe i iz nerazumevanja konteksta u koji su smeštene ekstemne scene iz ovog filma, odnosno, prosto rečeno, naša publika ne ume da „čita“ film i prvi utisak je uglavnom i jedini. To nije jedini način na koji možemo gledati ove scene, ali je jedan od bitnijih. Dakle, kada se sve to uzme u obzir, u tom smislu se može tumačiti i scena u „toplom porodičnom domu“ pred kraj filma. To, sa druge strane, ne znači da film ne želi da uputi kritiku na račun srpske porodice (to itekako čini!) ali je ova scena na tom nivou vrlo uspela. Rekao bih da se ta dva puta – odnos stranaca prema nama i naše stanje stvari koje je ipak daleko od idealnog – ne isključuju, već dopunjavaju u filmu.

Znači, film se sa druge strane ozbiljno pozabavio srpskom porodicom i srpskim društvom. Pre svega, tu se radi o pritisku sistema na porodicu i o svim nametima i zamkama koje se pred nju postavljaju, a onda i o samim ljudima koji osnivaju porodice i o njihovim predstavama o porodici i ulogama u njoj. Što se ovog prvog tiče, SRPSKI FILM detaljno razrađuje mrežu koja se obmotava oko porodice i pokazuje odakle sve potiču konci kojima se upravlja ljudima i koliko su ti konci jaki. To je ono što većina gledalaca oseća na sebi, ali nije u stanju da artikuliše (pa se još i ljuti kad neko snimi film o tome!). Na širem planu, može se napraviti paralela između odnosa države i porodice sa onim koji ima naša država sa svetskim centrima moći. Pri tome, Vukmirove reči o Srbima kao žrtvi ne treba shvatiti bukvalno, već, između ostalog, i kao komentar autora na srpski običaj da sebe uzdižu u "nebeski narod" koga drugi ljubomorni narodi žele da unište, povezan sa običajem da se kroz patnju i žrtvovanje potvrđujemo. Jasno je da je takav odnos države i sveta zasnovan na čvrstim zakonima koji vladaju svuda u svetu, ne samo kod nas, i da se tu ne radi o tome da nas neko mrzi zato što smo bolji od njih, već o eksploataciji kao opštem zlu.

U jednom momentu Miloš, na pitanje supruge da li mu nedostaje posao, kaže: „Ne znam. Ne. Nedostaju mi pare da pobegnemo daleko odavde.“ Dakle, on želi da pobegne iz Srbije i od svog prethodnog života. Uveren je da je sposoban da promeni sve i da se nosi sa svim problemima. Kao i za vreme svoje porno karijere, on misli da i dalje kontroliše sve. Ali dugovi još nisu naplaćeni, i Miloš postaje pijun u rukama onih koji se koriste tim njegovim „ostatkom iz prošlosti“. Tačno je da je Miloš prevaren i uvučen u vrzino kolo iz kog je teško ili nemoguće ispetljati se, ali problem je postojao duboko u njemu i pre susreta sa Vukmirom.

Tokom procesa snimanja izlaze na videlo problemi koji tinjaju ispod naizgled savršene Miloševe porodice i tu film postiže pun pogodak razotkrivajući neke od tipičnih boljki srpskih porodičnih i rođačkih odnosa. Odnos Miloša sa Markom, zatim Markov odnos sa Miloševom suprugom, kao i odnos Miloša sa sinom savršeno je razvijen i nudi „krvnu sliku“ odnosa u porodici. Na kraju, u „toplom porodičnom domu“, vidi se da su svi krivi, i Vukmir, i Miloš i Marko. Miloš je, makar većinom i nesvesno, učestvovao u uništavanju porodice, Marko je ostvario svoju fantaziju, a Vukmir uradio svoj deo posla, i snimio film o tome, makar morao da ga plati glavom. Ali, da li je to zaista kraj? Da li u toj igri „upotreba čoveka“ prestaje nakon smrti? Da li u sredini koja te jebe od rođenja do smrti zaista možeš biti bezbedan nakon nje? Jedno je sigurno – nove žrtve će doći, kao i oni koji će glumiti žrtve, a neki novi Vukmir će snimati svoje „umetničke“ filmove.

Spasojević je vrlo energičan u rediteljskom postupku i uspeva da nađe pravo vizuelno rešenje za svoje ideje ne zaboravljajući ni jednog momenta na priču, pri čemu mu žanrovsko određenje još više olakšava postupak. Po visokostilizovanoj stvarnosti film dosta nalikuje na svoje uzore iz sedamdesetih. Zgusnuta atmosfera i hororičnost pojedinih scena podsećaju na Linča, a kroz film imamo omaže redteljima kao što su Karpenter, Noe, Arđento, Henenloter, dok je lik Raše verovatno omaž filmu PUSHER Nikolasa Vindinga Refna. U stvaranju ukupnog utiska od velike je važnosti odlična muzika Skaja Viklera, fotografija Nemanje Jovanova, scenografija Nemanje Petrovića i efekti Miroslava Lakobrije. Priča je vođena disciplinovano, bez vrludanja i razbacivanja likovima i događajima, sa jasnim početkom i krajem. U drugom delu filma, nakon infamous scene sa bebom napušta se linearna dramaturgija i film se naizgled razbija u delove. To itakako ima svoj razlog, jer od tog momenta pratimo pokušaje Miloša (koji se budi iz trodnevne kome) da složi kockice prošlih događaja, koristeći Vukmirove filmske snimke. Njegova svest je pomućena, i ti snimci su jedina pomoć pri prisećanju. Znači, tu se još više naglašava moć filma kao medija.

Ovo je, za razliku od većine naših filmova, delo sa zaokruženim i pametno napisanim karakterima. Gluma je odlična, ovi ljudi zaista deliveruju uz potpunu posvećenost i veru u svoje uloge. Ističu se dvoje glavnih glumaca: Sergej je fenomenalan kao demonski Vukmir, a Srđan se emocionalno unosi kao nikada do sada i njegova bol i bes je gotovo fizički opipljiva i dosta doprinosi emocionalnoj težini filma. Pametan dodatak je Slobodan Beštić u ulozi Marka, koji dodaje još seventies šmeka u film. Izvrsno!

SRPSKI FILM je doneo veliko osveženje jednoj posustaloj kinematografiji i još jednom dokazao da mladi i talentovani režiseri željni promene treba da budu jedan od njenih glavnih oslonaca (uz malo pomoći stare, pravoverne garde). Dokazao je i da je ljubav prema filmu kod tih ljudi neizmerna i da će oni uraditi sve da realizuju svoj film. Osim SRPSKOG FILMA, i drugi kvalitetni naslovi izašli u zadnjih nekoliko godina (ČARLSTON ZA OGNJENKU, ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE, NEPRIJATELJ, KLIP) su dobri pokazatelji. Kinematografiji je najviše potrebna sveža krv, ali ne ona koja će završiti kao u filmu GLAD (odličan srednjemetražni film Mladena Đorđevića) već ona koja će se hrabro i beskompromisno boriti za promene i svoj umetnički integritet.

Ocena 5-/5