ILUZIJA (2004)

Mislio sam da ovo nikada neću napisati, ali čuda se dešavaju i na neki način mi je drago što sam pogrešio. Ovaj film je u suštini izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali je definitvno izdvojen slučaj. Dakle, nakon prilično zakasnelog gledanja makedonskog filma ILUZIJA Svetozara Ristovskog iz 2004. godine mogu da kažem da je to verovatno najbolji makedonski film još od filma PRE KIŠE (1994) Milča Mančevskog. I kasnije je bilo koliko-toliko zanimljivih filmova – osrednji ZBOGOM DVADESETI VEK (1998) i za nijansu bolji omnibus MAJKE (2010), solidni VELIKA VODA (2004) kao i simpatični PANK NIJE MRTAV (2011) ali i dosta uobičajenih neuspelih naslova (na primer BAL-CAN-CAN).

U čemu je ovde caka? Pa u tome što ILUZIJA na prvi pogled i sama pripada toj čemernoj poetici za izvoz, tako prisutnoj i u ostalim zemljama bivše SFRJ. Sa tom poetikom i deli dosta sličnosti (o kojima ću kasnije) ali ipak ovde srećom ništa ne funkcioniše kao u tim i takvim filmovima. Svetozar Ristovski je očigedno talentovan reditelj sa jasnom vizijom, sposoban da izvuče maksimum iz priče i glumaca i da na taj način stvori dobru osnovu za ideje koje želi da nam prenese – ovaj film definitivno nije uobičajeni balkanski mishmash prežvakanih ideja, napadnih metafora i nepostojeće priče. Takođe, ovo nije uobičajeni banalni realizam svakodnevice. Ono što treba prvo naglasiti je dobra priča sa (uglavnom) odlično oživljenim likovima. Takođe, ovde se zaista stiče utisak rediteljske iskrenosti na planu ideja i rediteljskih namera, bez obzira koliko one površinski delovale deža vi. Za divno čudo, stvari zaista ne funkcionišu na uobičajen način u ovom filmu.

Četrnaestogodišnji Marko (Marko Kovačević) živi u porodici na ivici propasti (blago rečeno): otac Lazo (Vlado Jovanovski) je alkoholičar koji deo vremena gubi štrajkujući ispred propale firme, a deo u kafani. Tu je i neprimetna majka Anđa (Elena Moševska) koja ćuti i trpi poniženja i starija sestra Fani (Savica Manaskova) koja fizički i psihički maltretira Marka kad god joj dođe žuta minuta (svakodnevno po više puta), a kada to ne radi vucara se okolo sa kim stigne, uključujući i vojnike KFORA. Važna Markova osobina koja ga izdvaja od okoline je talenat za pisanje. On zapravo u svakom pogledu odudara od okoline, ne samo zbog ljubavi prema književnosti već i po ponašanju i držanju u školi. On je usamljen, odličan đak i kao takav je stalna meta za školske siledžije koji ga prebijaju do krvi. Jedini ventil mu je čitanje i pisanje, a nada za bekstvo od svakodnevnog užasa se ukazuje u vidu profesora makedonskog jezika (Mustafa Nadarević) koji, uvidevši Markov talenat, predlaže da ovaj napiše pesmu o Makedoniji za dan republike, pomoću koje bi mogao da otputuje u Pariz preko konkursa za najbolju pesmu. Ali, da li se iz slivnika može zaista pobeći i kolike su šanse da probijete talog?

Ako vam ovo zvuči kao opis radnje skoro svakog srpskog ili hrvatskog (o bosanskim da i ne govorimo) filma u poslednjih dvadesetak godina, niste mnogo pogrešili. Uostalom, beda koju ovaj film prikazuje ne razlikuje se od srpske bede koju smo takođe viđali po mnogim našim "filmovima" snimanim u poslednjih par decenija. Ali tu sličnosti srećom prestaju. Osim pojedinih detalja koji mogu da zasmetaju (stereotipni lik majke i na momente drvena Đuričkova gluma, iako je čak i on izvukao koliko-toliko zanimjiv lik) ostatak filma uspeva da prevaziđe “jad, tuga i čemer“ postavku i da ispriča jednu zaokruženu priču sa dobro profilisanim likovima i jakim emocionanim nabojem. A to uspeva da uradi zapravo ostajući do te mere dosledan atmosferi i usudu okruženja iz koga je ponikao da to na kraju postaje vrlina filma. Zaista, ILUZIJA je film koji ima izuzetno jak deterministički odnos prema svojoj stvarnosti, koji se ne menja od prvog do poslednjeg kadra i sve to itekako ide filmu u korist. Tajna je u nekalkulantskom odnosu prema stvarnosti. Ovo nisu ni nesrećni NORMALNI LJUDI a ni smešno neuspeli pokušaji žanra, kao što je to na primer bio LAVIRINT. ILUZIJA bi žanrovski mogla da se odredi kao drama o odrastanju (coming of age) i reditelj prilično uspešno barata tim žanrom. Markov lik definitivno odrasta i menja se, njegova ličnost biva oblikovana od strane okruženja ali i u pojedinim momentima on pokušava i da direktno utiče na okruženje. Taj uticaj se ogleda u nasilju prema svima onima koji su mu naneli bol i time i sami uticali na njegovu promenu iz mirnog, povučenog dečaka, odličnog đaka i darovitog pisca u nekoga ko se maša za pištolj i sveti svima koji su ga izneverili ili ga od samog početka gazili. To nasilje mu ne donosi nikakvo poboljšanje, čega je i on svestan, ono je samo ventil za proživljena mučenja, a ne pravi pokušaj promene života. Marko je svestan da se, kako sam kaže svom nastavniku (koji ga je zapravo najviše izneverio i pokazao se kao najveća kukavica): „Nema bekstva iz slivnika.“ Marko Kovačević odlično glumi glavnog lika, vešto balansirajući između ranjivosti, nade u promenu i unutrašnje vatre koja se vremenom razbuktava i u kojoj sagorevaju prethodno gajene nade.

Mrak koji obavija likove u ovom filmu (pogotovo u poslednjoj trećini) je toliko gust da je to na momente nepodnošljivo. Celu poslednju trećinu filma sam proveo gledajući ga sa knedlom u grlu i bolom u grudima, razmišjajući u sebi: „Dajte makar malo svetla, zaboravite ako treba na sve do sada, na likove i dramaturška pravila, dajte samo malo svetla!“ Ali ne, film je ostao dosledan svom uvodnom epigrafu, Ničeovoj maksimi „Nada je najgora od svih zala, jer produžuje patnju ljudi.“ Jedini mogući zračak svetla se pojavljuje, ironično, na samom kraju filma - kada se desi najekstremnije Markovo razračunavanje sa okolinom. Način na koji je ta scena režirana, uz otklon od stvarnosti, funkcionišući više na metaforičkom nivou (koji doduše jeste dosledan onome što smo ranije videli u filmu) može se čitati i kao ostavljanje dve mogućnosti za budućnost glavnog lika – ostanak u slivniku ili moguće bektvo iz njega. Mnogo je verovatnija ona prva i najlogičnija mogućnost (ostanak u slivniku), budući da se scena ovakva kakva je može savršeno jasno čitati kao produžetak prethodnih događaja bez bilo kakve katarze - koju ja nisam osetio niti mislim da je uvek potrebna filmu - tako da je to ovde najverovatnije i slučaj. Sve u svemu, u pitanju je odličan, izuzetno snažan film i drago mi je da sam ga pogledao. Biće i reprize - kada se oporavim od ovog gledanja.

4/5

THE SIXTH SENSE (1999)

Oko toga da li je Šajmalan (M. Night Shyamalan) reditelj koji je uspeo da samo jednom snimi dobar film ili je u pitanju reditelj – vizionar se i dalje lome koplja. Iako sam sklon da verujem u prvi deo rečenice, ipak se ne bih previše bavio time u ovom tekstu. Jer kad je ŠESTO ČULO u pitanju, imamo posla sa neospornim remek-delom, zamrznutim u vremenu, slavljenim od pojavljivanja do dana današnjeg. Nažalost, to je film koji je Šajmalanu bio i blagoslov i prokletstvo, budući da nikada kasnije nije ponovio takav uspeh. Šajmalanov talenat nije sporan, sporna je njegova reciklaža istih motiva i slab kvalitet scenarija u budućim projektima.

Ako govorimo o filmovima sa engleskog govornog područja, ŠESTO ČULO (THE SIXTH SENSE) se izdvojilo iz grupe kvalitetnih horor filmova snimljenih 1999. godine - THE BLAIR WITCH PROJECT, SLEEPY HOLLOW, delimično i STIR OF ECHOES. To je film koji i danas deluje sveže, kome ni malo ne smeta PG-13 rejting, koji se trudio i uspeo u nameri da staroj deathdream formuli da novi tretman, sa originalnim likovima i emocionalnim nabojem kao skoro nikada do tada.

Film prati pokušaje dečijeg psihologa Malkolma Kroua (sjajni Brus Vilis) da izleči dečaka Kola Sira (reči ne mogu opisati koliko sjajni Hejli Džoel Osment). Kolovo stanje ga neobično podseća na njegovog davnog pacijenta, dečaka Vinsenta, sa kojim je pogrešio u dijagnozi i koji jedne večeri dolazi da naplati dug, ispalivši metak u Malkolma. Kol je povučen, maltretiran u školi, istraumiran i smatra da vidi mrtve. Njegov život sa brižnom samohranom majkom (Toni Kolet) iako pun ljubavi, nije baš sjajan. Malkolm nikako ne uspeva da pomogne Kolu, dok se u isto vreme bori sa problemom u svojoj porodici – odnos sa suprugom Anom (Olivija Vilijams) je skoro nepostojeći i pun hladnoće. Jedno preslušavanje stare trake razgovora sa Vinsentom će ga naterati da pomisli kako Kol ipak govori istinu, i da njegovo stanje nije uzrokovano razvodom roditelja i maltretiranjem u školi. Pokidane veze se uspostavljaju, a naši junaci dolaze do otkrića koja će iz korena promeniti njihovo viđenje sveta.

Prva stvar koju ne mogu dovoljno nahvaliti – scenario. Ovako napisani likovi, ovakve situacije, ovakve replike, to se retko sreće i voleli ga ili ne voleli, ali Šajmalan je ovde ubo po sred srede. Ovde nema ni zrnca patetike, mudrovanja i prenemaganja, glumci se ne bore sa scenarijem, već ga koriste kao odskočnu dasku za svoje bravure (o njima kasnije). Zaista, takav sklad se retko viđa i prava bi šteta bila da je ovo dopalo nekome drugome da režira, jer bi ga verovatno iskasapio i upropastio.

Sa tematske strane, ono što Šajmalana najviše zanima je svet duhovnog koji sa određenim ciljem opseda naš materijalni svet. Možda se koreni toga kriju u rediteljevoj izvornoj religiji – hinduizmu, ali on ovde ne uključuje nijednu konkretnu religiju kao neposredni deo tog sukoba. Svet mrtvih duša je za njega isto tako stvaran kao i svet živih ljudi, a same religije (ovde – hrišćanstvo) služe kao zaklon od muka prouzrokovanih nerazumevanjem svrhe pojavnosti sveta mrtvih.

PAŽNJA – SLEDE SPOJLERI – pošto je film izašao pre skoro šesnaest godina, smatrao sam da nije pogrešno da tu i tamo pomenem po neki spojler. Ipak, ako ima još uvek onih koji nisu pogledali film (sram ih bilo!) neka ne čitaju naredni pasus!

A mrtvi se ovde javljaju jer ih je u većini slučajeva na to naterala želja za ispravljanjem prošlih postupaka. Malkolm želi da pomogne Kolu/ Vinsentu i da uveri ženu da nikada nije zapostavljao njihov odnos zbog posla, devojčica želi da upozori oca na opasnost koja se nadvila nad njenom mlađom sestrom, Kolova baka želi da poruči njegovoj majci/ svojoj kćerci da je ipak videla njenu plesnu tačku. Mrtvi ne znaju da su mrtvi – Malkolm vidi sebe kao čoveka pritisnutog životnim problemima („sa tugom u očima“, kako mu kaže Kol) i samo Kol zna pravu istinu. Film nas maestralno uverava u suprotno sve do zadnje scene, kada karte padaju na sto. Većina stvari je prikazana iz Malkolmove perspektive („Oni vide samo ono što žele da vide!“), pa smo tako i mi bili zavedeni do samog kraja.

KRAJ SPOJLERA!

Još jedna bitna tema koja se provlači kroz film i koja proizilazi iz prethodno rečenog je nedostatak komunikacije među ljudima. Zaista, Šajmalan nas uverava da je komunikacija prvi i najvažniji korak u rešavanju problema i naši junaci pronalaze rešenje onda kada se odluče da se otvore pred najbližima i da saslušaju drugu osobu.

Sa režijske strane, Šajmalan koristi svoje talente do maksimauma da bi prikazao preplitanje dva sveta. Ne znam pod kakvo je prokletstvo kasnije potpao, ali ovo je perfektno režiran film, sa pravim balansom strave, napetosti i pametno osmišljenih šokova. Antologijske scene se nižu jedna za drugom: scena kada Malkolm otkriva svoju grešku sa Vinsentom, pametna i neverovatno svedena scena Kola za doručkom, scena na času, scena na rođendanu, razgovor Kola i Malkolma u bolnici, scena sa dečakom i sakrivenom puškom, scena na sahrani devojčice, razgovor Kola i majke u kolima i najzad scena Malkolmovog konačnog shvatanja pravog stanja stvari i smirivanja nemirne duše.

Hladnoća i crvena boja simbolički predstavljaju dodir sa svetom mrtvih i oni su prisutni kroz ceo film, i iako ih Šajmalan dosta koristi, to nikada ne prelazi granicu (kao u trešu I KNOW WHO KILLED ME ili pretencioznom a uglavnom promašenom WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN), niti je crvena boja drečava i iritirajuća. Scenografija je pametno smišljena, i tu nema preterivanja – junaci ne žive u raskoši, naprotiv, mesta na kojima se kreću odražavaju njihovo ne baš sjajno finansijsko stanje. Ovo se najviše odnosi na Kola i njegovu majku, koja radi dva posla da bi njih dvoje koliko – toliko normalno živeli. Kamera klizi po holovima, stepeništima, hodnicima i crkvama i prati naše junake koji idu kroz svakodnevicu prekriveni koprenom onostranog. To ostavlja dosta mesta za iznenadne šokove koji nikada ne iskaču iz celine – jedan od najboljih primera je prva scena u pozorištu i vizija sa obešenim ljudima. Film ne menja ton i zadržava low-key pristup sve vreme, što je ovde ogroman plus. Ritam je savršeno pogođen – film nas poput skladne kompozicije vodi od početka do kraja i mogu samo da pretpostavim kako bi ovo izgledalo u rukama nekog drugog, lošijeg reditelja.

Glumu ne mogu dovoljno da nahvalim – posebno dva glavna glumca. Vilis je pre ovog filma imao pregršt odličnih uloga (SUNSET, prva tri dela DIE HARD serijala, THE LAST BOY SCOUT, PULP FICTION) i izgrađen status superstara a ovo mu je, ako ne najbolja, onda jedna od najboljih uloga (po meni jeste najbolja) i on je maestralno odigrao Malkolma kao čoveka nekada jake volje koji je umeo da pomaže drugima, a sada slomljenog, i u pokušaju da povrati mir tako što će se iskupiti za greh iz prošlosti. Njegov lik na momente uliva sigurnost, ali i otkriva izranjavanu unutrašnjost. Osmentu je ovo prva velika uloga (nakon epizode u FORESTU GAMPU i zaboravljivih filmova BOGUS i I’LL REMEMBER APRIL) i malo je reći da je bila uspešna - njegov Kol je jedan od najuverljivijih i najkomletnijih dečijih likova u svekolikoj svetskoj kinematografiji. Ovde nema klasične protekcije koja obično ide uz dečije uloge. Težina koju njegov lik nosi je ogromna, u njemu se mešaju strah, zbunjenost i izmučenost svakodnevicom sa željom da ga razumeju i da razume druge. Nominacija za Oskara je bila potpuno opravdana (i naravno da nagradu nije dobio, jer Oskar je odavno izgubio svaki smisao – mada je dobio Saturn nagradu) a ŠESTO ČULO je otkrilo novog velikog glumca u svom punom sjaju. I kasnije Osmentove uloge su bile takve da su automatski podizale kvalitet filmova na viši nivo, kao u slučajevima lošijih (PAY IT FORWARD) i osrednjih (EDGES OF THE LORD) dela, a svoju drugu veliku ulogu je ostvario u odličnoj VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI (ARTIFICIAL INTELLIGENCE) Stivena Spilberga. I ostali glumci su sjajni – posebno Toni Kolet, koja je dobila više vremena od Olivije Vilijams. Jedna od najboljih i najemotivnijih scena u filmu se odigrava između Kola i njegove majke pred kraj filma kada joj on kaže kako je „sada spreman da komunicira sa njom“ (ujedno, to je jedna od scena uz koju uvek ronim suze).

Muzika je sjajna - Hauard nam majstorski prenosi svet "sa one strane", kao i bolan unutrašnji život protagonista. Inače nisam neki ljubitelj njegove filmske muzike, ali ovde je komponovao jedan izuzetno efektan saundtrek. Svi elementi su na svom mestu i ŠESTO ČULO sjajno funkcioniše. To je film koji se pojavio niotkuda i postao hit, moderni klasik, slavljen od publike i kritičara. Ostaje još da poželimo Šajmalanu da snimi još neki takav.

Ocena 5-/ 5