ILUZIJA (2004)

Mislio sam da ovo nikada neću napisati, ali čuda se dešavaju i na neki način mi je drago što sam pogrešio. Ovaj film je u suštini izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali je definitvno izdvojen slučaj. Dakle, nakon prilično zakasnelog gledanja makedonskog filma ILUZIJA Svetozara Ristovskog iz 2004. godine mogu da kažem da je to verovatno najbolji makedonski film još od filma PRE KIŠE (1994) Milča Mančevskog. I kasnije je bilo koliko-toliko zanimljivih filmova – osrednji ZBOGOM DVADESETI VEK (1998) i za nijansu bolji omnibus MAJKE (2010), solidni VELIKA VODA (2004) kao i simpatični PANK NIJE MRTAV (2011) ali i dosta uobičajenih neuspelih naslova (na primer BAL-CAN-CAN).

U čemu je ovde caka? Pa u tome što ILUZIJA na prvi pogled i sama pripada toj čemernoj poetici za izvoz, tako prisutnoj i u ostalim zemljama bivše SFRJ. Sa tom poetikom i deli dosta sličnosti (o kojima ću kasnije) ali ipak ovde srećom ništa ne funkcioniše kao u tim i takvim filmovima. Svetozar Ristovski je očigedno talentovan reditelj sa jasnom vizijom, sposoban da izvuče maksimum iz priče i glumaca i da na taj način stvori dobru osnovu za ideje koje želi da nam prenese – ovaj film definitivno nije uobičajeni balkanski mishmash prežvakanih ideja, napadnih metafora i nepostojeće priče. Takođe, ovo nije uobičajeni banalni realizam svakodnevice. Ono što treba prvo naglasiti je dobra priča sa (uglavnom) odlično oživljenim likovima. Takođe, ovde se zaista stiče utisak rediteljske iskrenosti na planu ideja i rediteljskih namera, bez obzira koliko one površinski delovale deža vi. Za divno čudo, stvari zaista ne funkcionišu na uobičajen način u ovom filmu.

Četrnaestogodišnji Marko (Marko Kovačević) živi u porodici na ivici propasti (blago rečeno): otac Lazo (Vlado Jovanovski) je alkoholičar koji deo vremena gubi štrajkujući ispred propale firme, a deo u kafani. Tu je i neprimetna majka Anđa (Elena Moševska) koja ćuti i trpi poniženja i starija sestra Fani (Savica Manaskova) koja fizički i psihički maltretira Marka kad god joj dođe žuta minuta (svakodnevno po više puta), a kada to ne radi vucara se okolo sa kim stigne, uključujući i vojnike KFORA. Važna Markova osobina koja ga izdvaja od okoline je talenat za pisanje. On zapravo u svakom pogledu odudara od okoline, ne samo zbog ljubavi prema književnosti već i po ponašanju i držanju u školi. On je usamljen, odličan đak i kao takav je stalna meta za školske siledžije koji ga prebijaju do krvi. Jedini ventil mu je čitanje i pisanje, a nada za bekstvo od svakodnevnog užasa se ukazuje u vidu profesora makedonskog jezika (Mustafa Nadarević) koji, uvidevši Markov talenat, predlaže da ovaj napiše pesmu o Makedoniji za dan republike, pomoću koje bi mogao da otputuje u Pariz preko konkursa za najbolju pesmu. Ali, da li se iz slivnika može zaista pobeći i kolike su šanse da probijete talog?

Ako vam ovo zvuči kao opis radnje skoro svakog srpskog ili hrvatskog (o bosanskim da i ne govorimo) filma u poslednjih dvadesetak godina, niste mnogo pogrešili. Uostalom, beda koju ovaj film prikazuje ne razlikuje se od srpske bede koju smo takođe viđali po mnogim našim "filmovima" snimanim u poslednjih par decenija. Ali tu sličnosti srećom prestaju. Osim pojedinih detalja koji mogu da zasmetaju (stereotipni lik majke i na momente drvena Đuričkova gluma, iako je čak i on izvukao koliko-toliko zanimjiv lik) ostatak filma uspeva da prevaziđe “jad, tuga i čemer“ postavku i da ispriča jednu zaokruženu priču sa dobro profilisanim likovima i jakim emocionanim nabojem. A to uspeva da uradi zapravo ostajući do te mere dosledan atmosferi i usudu okruženja iz koga je ponikao da to na kraju postaje vrlina filma. Zaista, ILUZIJA je film koji ima izuzetno jak deterministički odnos prema svojoj stvarnosti, koji se ne menja od prvog do poslednjeg kadra i sve to itekako ide filmu u korist. Tajna je u nekalkulantskom odnosu prema stvarnosti. Ovo nisu ni nesrećni NORMALNI LJUDI a ni smešno neuspeli pokušaji žanra, kao što je to na primer bio LAVIRINT. ILUZIJA bi žanrovski mogla da se odredi kao drama o odrastanju (coming of age) i reditelj prilično uspešno barata tim žanrom. Markov lik definitivno odrasta i menja se, njegova ličnost biva oblikovana od strane okruženja ali i u pojedinim momentima on pokušava i da direktno utiče na okruženje. Taj uticaj se ogleda u nasilju prema svima onima koji su mu naneli bol i time i sami uticali na njegovu promenu iz mirnog, povučenog dečaka, odličnog đaka i darovitog pisca u nekoga ko se maša za pištolj i sveti svima koji su ga izneverili ili ga od samog početka gazili. To nasilje mu ne donosi nikakvo poboljšanje, čega je i on svestan, ono je samo ventil za proživljena mučenja, a ne pravi pokušaj promene života. Marko je svestan da se, kako sam kaže svom nastavniku (koji ga je zapravo najviše izneverio i pokazao se kao najveća kukavica): „Nema bekstva iz slivnika.“ Marko Kovačević odlično glumi glavnog lika, vešto balansirajući između ranjivosti, nade u promenu i unutrašnje vatre koja se vremenom razbuktava i u kojoj sagorevaju prethodno gajene nade.

Mrak koji obavija likove u ovom filmu (pogotovo u poslednjoj trećini) je toliko gust da je to na momente nepodnošljivo. Celu poslednju trećinu filma sam proveo gledajući ga sa knedlom u grlu i bolom u grudima, razmišjajući u sebi: „Dajte makar malo svetla, zaboravite ako treba na sve do sada, na likove i dramaturška pravila, dajte samo malo svetla!“ Ali ne, film je ostao dosledan svom uvodnom epigrafu, Ničeovoj maksimi „Nada je najgora od svih zala, jer produžuje patnju ljudi.“ Jedini mogući zračak svetla se pojavljuje, ironično, na samom kraju filma - kada se desi najekstremnije Markovo razračunavanje sa okolinom. Način na koji je ta scena režirana, uz otklon od stvarnosti, funkcionišući više na metaforičkom nivou (koji doduše jeste dosledan onome što smo ranije videli u filmu) može se čitati i kao ostavljanje dve mogućnosti za budućnost glavnog lika – ostanak u slivniku ili moguće bektvo iz njega. Mnogo je verovatnija ona prva i najlogičnija mogućnost (ostanak u slivniku), budući da se scena ovakva kakva je može savršeno jasno čitati kao produžetak prethodnih događaja bez bilo kakve katarze - koju ja nisam osetio niti mislim da je uvek potrebna filmu - tako da je to ovde najverovatnije i slučaj. Sve u svemu, u pitanju je odličan, izuzetno snažan film i drago mi je da sam ga pogledao. Biće i reprize - kada se oporavim od ovog gledanja.

4/5

MICHAEL (2011)

Jedno od najvećih iznenađenja Kanskog festivala 2011. godine je svakako film MIHAEL (MICHAEL) Markusa Šlajncera (Marcus Schleinzer). Iako nikada nisam bio veliki ljubitelj festivala i naslova koji se tamo nude, uvek se provlačio poneki naslov koji zaslužuje pažnju i koji čak možemo nazvati i remek-delom. Sva tri festivala za koje ovdašnji živalj jedino zna – Kan, Berlin i Venecija su svakako imali svoje momente, iako njima već duže vreme vladaju jedni te isti proizvodi, pravljeni za snobovsku publiku, u startu proglašavani umetničkim delima od ogromne važnosti, kao i tugaljive drame iz „trećeg sveta“ za zabavu te i takve publike.

Te godine je bilo nekoliko zanimljivih naslova (na prvom mestu THE KID WITH A BIKE, a i MELANCHOLIA i THE SKIN I LIVE IN), ali MIHAEL je definitivno moj favorit. Kao delo koje je namerno pravljeno da bude audience-unfriendly (na mnogo iskreniji i prirodniji način nego što se pojedini naslovi trude da budu) i kao delo koje govori o teškoj i mučnoj temi (pedofiliji) na neočekivano originalan način, MIHAEL zaslužuje sve pohvale – za hrabrost, posvećenost i uspeh. Ovo je film koji nije pravljen sa namerom da na silu bude artsy, kao mnogi festivalski proizvodi, i u tome leži deo njegovog uspeha. A da li dotični spada u umetnost, proceniće vreme.

Kažnjavanje publike počinje od prvih kadrova, kada se upoznajemo sa Mihaelom (sjajni Michael Fuith), kako kasnije saznajemo službenikom u osiguravajućem zavodu, kako dolazi kući, sprema večeru za dvoje iako se na prvi pogled čini da živi sam, silazi u podrum i pušta napolje dečaka, Volfganga (ne manje sjajni David Rauchenberger), kidnapovanog i zaključanog u podrumu. Zatim pratimo njihovu day-to-day rutinu, krajnje morbidnu verziju odnosa oca i sina, gde Mihael izvodi Volfganga u šetnju izvan grada među nepoznate ljude, sprema mu večeru, pušta ga da gleda TV, kupuje jelku koju zajedno ukrašavaju i tome slično – scene koje izazivaju mučninu onoliko koliko bi izazvale i scene zlostavljanja (koje se direktno ne prikazuju, iako se jasno sugerišu). Mihael odlazi na skijanje sa prijateljima, ostavivši Volfgangu zalihe hrane, a u jednom trenutku čak pokušava da „dovede Volfgangu drugara“, odnosno kidnapuje drugo dete u jezivoj sceni na kartingu koja sugeriše kako je i sam Volfgang mogao biti kidnapovan, budući da o njegovom slučaju ne saznajemo ništa tokom filma. To srećom ne uspeva.

Ono što se odmah primeti je uticaj filmova Mihaela Hanekea (THE SEVENTH CONTINENT, BENNY’S VIDEO, FUNNY GAMES, CACHE, WHITE RIBBON) na ovaj naslov. Šlajncer je radio kao Hanekeov asistent i njegov debitantski film se u velikoj meri inspiriše filmovima svoga velikog učitelja. Stil MIHAELA je najbliži stilu Hanekeovih prvih filmova. Sve ovo može da bude i mana, jer se na momente čini da je film otišao u drugu krajnost i prešao u kopiranje. Ali, Šlajncer pametno prilagođava stil Hanekea svom filmu i dodaje dosta crnog humora, više nego što ga je bilo u većini Hanekeovih dela. Takođe, trilerski aspekt je ovde naglašeniji, iako ovo definitivno nije film o hvatanju pedofila (toga nema ni u tragovima), ali postoji tenzija koja dobija svoje razrešenje na kraju, koji ne bih da spojlujem. Po distanci pri predmetno – prikazivačkom planu film podseća i na SALO ILI 120 DANA SODOME Pjera Paola Pazolinija, što je inače jedan od omiljenih Hanekeovih filmova. Ovo je anti – psihološki film koji odbija da sudi o svojim junacima. Događaji se smenjuju, ali priča nije toliko bitna – bitnije su slike i naše reagovanje na njih. MIHAEL je pre svega film – stanje. Reditelj u startu odbacuje sve uobičajene načine prikazivanja pedofilije na filmu. Dakle, ovde nema senzacionalizma, istraga, moralnog preispitivanja i sličnog. Umesto toga film je prožet NORMALNOŠĆU (tačnije BANALNOŠĆU SVAKODNEVICE) od koje se diže kosa na glavi. Naslovni junak ide na posao, kupuje namirnice, odlazi na odmor sa prijateljima, sastaje se u restoranu sa sestrom i razgovara o porodičnoj situaciji. Ljubazan komšija i čovek, reklo bi se, koji nikome ne smeta, kakvog bi svaka majka poželela za zeta. Na poslu je uzoran i ubrzo dobija bolje radno mesto. Izvan grada, gde ih niko ne poznaje, on i Volfgang deluju kao otac i sin. Kamera sve to prati sa distance, prosto registrujući događaje. I tu film postiže pun pogodak. Pedofili nisu samo ljudi koji iz mraka vrebaju vašu decu, oni nemaju rogove na glavi, ne piše im na čelu šta su. Oni su često upravo onakvi kakav je Mihael. Njegov život je organizovan do najmanjih sitnica, on je izuzetno strpljiva osoba (ovo „strpljiv“ na kraju filma dobija totalno crnohumorni odjek) i ceo svoj život je organizovao oko svoje bolesne opsesije, iako je to nevidljivo za druge. Pokušava da uspostavi neku vrstu emocionalnog odnosa sa Volfgangom, iako je jasno na čemu počiva taj odnos. Smatra da je njegov odnos sa Volfgangom potpuno normalan i šokiran je kada otkrije da ga Volfgang prezire. Njegovo lice odaje rešenost i smirenost. Iza te maske se naslućuju ponori mraka. To je najočiglednije u sceni kada Mihael otkriva da je Volfgang bolestan i kada ga neguje, iako je potpuno jasno da njegova briga u potpunosti proizilazi iz straha da ne izgubi svoj seksualni objekat (scena kada odlazi u šumu i kopa grob za slučaj da Volfgang umre je jedna od najjezivijih scena iz bilo kog skorašnjeg filma koji sam gledao). Užas je prisutan svuda, kao u sceni kada Mihael i Volfgang pevaju Božićne pesme i razmenjuju poklone. Mihaelovo „Srećan Božić“ je čisti užas.

Genijalnost ovog filma je najizraženija upravo u prikazivanju odnosa Mihaela i Volfganga. Ceo odnos je dat iz Mihaelove perspektive. Uvlačeći publiku u svet glavnog lika, reditelj kao da i nas stavlja u poziciju žrtve. Šlajncer pravilno uviđa da se zlo najbolje upoznaje iznutra. Ovde nema ničega što bi makar malo olakšalo položaj gledaoca, nema objašnjavanja (zašto je Mihael postao takav kakav je, iako tu postoje neki hintovi) i moralnih sudova – užas je tu pred nama, veoma opipljiv. Crni humor kojim je protkan film je rezultat toga i šala je na nama. Takođe, film sadrži nekoliko pojedinačnih brutalnih crnohumornih scena. Sve ovo može da odbije neke gledaoce, ali ako prihvatimo početnu Šlajncerovu ideju i igramo po pravilima filma, na kraju dobijamo veoma kompleksan i efektan film o pedofiliji (primer filma koji koristi drugačiji rediteljski postupak ali postiže podjednako sjajne, možda i bolje rezultate bi bio MYSTERIOUS SKIN, Grega Arakija).

Režija je kontrolisana, ali nikada forsirana. Ono što gledamo je klaustrofobični i mučni svet ispran od emocija, obezljuđen i pun tenzije. Reditelj ne prikazuje direktno scene zlostavljanja, već, kao i Haneke, uvek prekine kadar na početku istih (nekoliko takvih scena je dobijeno montažnim trikovima – šok scena za večerom i scena nakon povratka Mihaela iz bolnice). Psihičko zlostavljanje je najviše prisutno na ekranu. Film skoro da nema muzički skor. Sve scene u podrumu su praćene pozadinskim brujanjem koje pojačava mučninu i užas koji gledamo. Povremeno čujemo zvuke sa TV-a, a jedan od retkih primera kada film poseže za muzikom je genijalno – jeziva upotreba pesme „Sunny“ grupe Boney M (koju u kolima peva Mihael i koja se čuje tokom odjavne špice).

Što se glume tiče, sve pohvale idu dvojici glavnih glumaca, koji su junački izneli svoje likove. Odbacujući tradicionalna tumačenja pedofila, Fuith je stvorio kompleksan lik, na prvi pogled ravan, a pun unutrašnjih previranja. Rauchenberger je imao veoma težak zadatak u portretisanju lika u kome se smenjuje predaja i na momente nada u promenu, ali je u potpunosti uspeo.

Pametan film koji zaslužuje aplauz za hrabrost i istrajnost.

Ocena 4/5