HELLBOUND: HELLRAISER II (1988)

HELLRAISER sasvim opravdano važi za jedan od najboljih horora osamdesetih. Film je doživeo veliki uspeh i već nakon godinu dana dobija nastavak pod nazivom HELLBOUND: HELLRAISER II, kod nas izdat kao ČUVARI PAKLA. Sa prvim filmom on deli većinu kreativnog tima (producent, direktor fotografije, scenograf, kreator maski, kompozitor), kao i producentsku kuću (Kormanov New World Pictures). Reditelj je ovaj put Tony Randel, scenarista je Peter Atkins, dok je Barker pisac priče. Iako samo po sebi to ne znači uspeh, u ovom slučaju film je opravdao očekivanja.

HELLBOUND se nastavlja onde gde je prvi deo stao. Kirsti (ponovo Ashley Laurence) je u psihijatrijskom institutu, oporavljajući se od prethodnih događaja. Institut vodi doktor Čenard (Kenneth Cranham), čije je glavno interesovanje otkrivanje neispitanih prostora van ljudskog iskustva. On to pokusava da otkrije pomocu naučnih istraživanja i proučavanja okultizma. Nakon što prima Kirsti, shvata da je na pragu onoga za čime je oduvek tragao. U tom traganju ne bira žrtve, pa će iskoristiti sopstvene pacijente da bi vratio iz mrtvih Džuliju (ponovo Clare Higgins), procesom sličnim vraćanju Frenka iz prvog dela. Za to vreme, Kirsti upoznaje mladog bolničara Kajla (William Hope) i pacijentkinju Tifani (Imogen Boorman), čiju je sposobnost rešavanja slagalica Čenard pokušao ranije da iskoristi za svoja istraživanja. Kirsti dobija poruku od svog oca (lažnu, kako se kasnije ispostavlja), u kojoj je moli da ga izbavi iz dubina pakla. Kirsti je odlučna da mu pomogne. Čenard će, nakon što shvati da je na pravom putu, iskoristiti Tifani da reši kocku koja vodi ka Kenobitima. Tada se vrata pakla otvaraju i svi ulaze unutra. Ali u paklu ne vladaju ista pravila kao u spoljašnjem svetu, i Kirsti i Tifani moraju da se udruže kako bi pobegle Kenobitima.

Prikaz pakla kao beskonačnog lavirinta se odražava na priču i način na koji je ona ispričana. Do momenta kada likovi uđu u pakao, narativna struktura je dosta slična onoj iz prvog dela. Odatle film postaje nešto drugo, poprima naizgled haotičnu strukturu i postaje niz epizoda bežanja kroz lavirint i otkrivanja novih stvari u njegovim odajama i hodnicima. Ne bi moglo da se kaže da je to loše rešenje, jer se film tu ne raspada u delove, nije prosti niz epizoda bez smisla. Raščlanjavanje ima opravdanje, budući da se radnja odvija u lavirintu i da su sami likovi tako građeni da bi se u datim situacijama verovatno tako i ponašali. U filmu su problem rupe u scenariju (imao ih je i prvi deo), bez kojih bi imao čvrscu strukturu.

Jedna od glavnih stvari na osnovu koje bi neki nastavak trebao da opravda svoje postojanje je smisleno uvođenje neke novine u priču iz prvog dela. Očigledno, jedna od glavnih novina koju ovaj nastavak uvodi je prikaz pakla. Pakao ovde nije pun vatre, sprava za mučenje i tome slično. On je hladan lavirint, sa pojedinačnim sobama – tamnicama. Tu obitavaju Kenobiti koji vrše svoje eksperimente nad ljudima i čekaju nove žrtve. Mesto zabranjenih strasti i skrivenih saznanja. Randel je ekstreman u tom pogledu, na momente čak i više nego Barker u originalu, i nudi nam neke nezaboravne horor scene koje nam se zauvek urezuju u pamćenje. Film je natopljen mračnom, zlokobnom atmosferom, i Randel se trudi da prati original po tom pitanju (što mu i uspeva) i ne daje predaha gledaocu. Iza svakog ugla čeka novo iznenađenje da nas zaskoči, pogotovo u drugom delu filma. Vizuelni efekti su odlični i vredeli su svake pare (sama koncepcija pakla, pojedinačne tamnice, Levijatan). Etkinsov scenario je veoma zanimljiv, ali ono što može da zasmeta su neke nelogičnosti i rupe u scenariju, koje najviše dolaze do izražaja u drugom delu filma, a jedna od najočiglednijih je sudbina Kirstinog oca, koji se nakon otkrića laznog traga više ne spominje. Razlog za to je odbijanje Robinsona da igra u nastavku, iako je njegov lik već bio napisan, pa se zbog toga uvodi motiv lažnog traga, ali to ostavlja prazninu.

Likovi su uglavnom dobro profilisani, a posebno se ističe Čenard, sa ledenim izrazom lica koji krije unutrasnja previranja. Džulija je ovde kraljica pakla, demon - žena koja zavodi da bi dovela nove žrtve gospodaru pakla Levijatanu i Clare Higgins je još jednom maestralno iznela svoj lik. Ashley Laurence je prilično dobra, kao i u prvom delu. Imogen Boorman je odlična i vešto prolazi kroz sve faze sazrevanja svog lika. Što se Kenobita tiče, oni su u većini scena perfektno dočarani kao demoni ljudskog mesa skriveni u senkama (uloge Kenobita repriziraju svi sem Grace Kirby koju je u ulozi ženskog Kenobita zamenila Barbie Wilde). Ali oni ne ostaju takvi tokom celog filma i tu se javlja problem a to je njihova humanizacija koja je bila apsolutno nepotrebna, i može se smatrati najvećom i jedinom pravom greškom filma. Nekada davno ljudi (već na samom početku filma vidimo stvaranje Pinheda od britanskog vojnika), a već dugo vremena demoni, oni se u apsurdnoj sceni na kraju filma prisećaju svoje ljudskosti, što ih menja, kako u fizičkom, tako i u mentalnom smislu. Ovakvo izvrtanje pravila je dosta naštetilo filmu. Bez toga bi film bio jos moćniji, i sigurno bi prevazišao original. HELLBOUND uvodi neke nove elemente u priču, kao i scenaristička i rediteljska rešenja, ali odlazi u pogrešnom pravcu kada humanizuje glavne Kenobite. Kao pripremu za taj čin mozemo smatrati scenu transformacije doktora Čenarda u Kenobita, to jest čoveka u demona, ali ta scena je ipak prirodni nastavak njegovog dotadašnjeg traganja za novim regionima iskustva, pa se kao takva ne bi isticala u filmu čak i da humanizacija glavnih Kenobita nije postojala.

Muziku je ponovo komponovao Christopher Young, i za nju mogu samo da ponovim sve što sam rekao o muzici iz prvog dela - dakle, genijalno. Saundtrekovi za prva dva HELLRAISER filma pokazuju svu veličinu Youngovog talenta, što je on i u narednim filmovima van ovog serijala dokazao. Nažalost, Young je dosta potcenjen kao kompozitor. Za HELLBOUND saundtrek je zasluženo dobio Saturn nagradu.

Sve u svemu, HELLBOUND je film koji je po kvalitetu ravan originalu, i koji je mogao i da ga prevaziđe, uz par manjih dorada na scenariju i izbacivanja humanizacije Kenobita.

Ocena 4/5