SATAN'S LITTLE HELPER (2004)

Ovaj zanimljivi mali film je označio povratak Džefa Libermana (Jeff Lieberman), prilično zapostavljenog  reditelja. On je odgovoran za veoma dobar slešer JUST BEFORE DAWN (1981), kao i za osrednji horor BLUE SUNSHINE (1977). Nakon dosta godina snimio je ovaj originalan niskobudžetni horor i potvrdio svoj rediteljski kvalitet.

Dagi (Alexander Brickel) obožava igricu "Satan's Little Helper" u kojoj njegov junak pomaže Satani u ubijanju i uništavanju. Njegova sestra Džena (Katheryn Winnick) dolazi sa studija glume u posetu porodici za Noć veštica da bi, kao i ranije trick or treat-ovala sa Dagijem. Ali kada sa sobom dovede momka Aleksa (Stephen Graham) Dagi je veoma razočaran i ljut (on toliko obožava sestru da želi da je oženi). On odlazi na ulicu da bi pronašao Satanu i ubedio ga da ubije Aleksa. Na njegovo oduševljenje, sreće čoveka sa maskom Satane (Joshua Annex) kako slaže telo ubijene osobe pored lutke na tremu (Dagi je ubeđen da je ovo pravi Satana i da je ubijena osoba samo specijalni efekat). Na Dagijevo insistiranje ovaj pristane da ubije Aleksa, a prihvata i da Dagi bude njegov pomoćnik. Prateći ga svuda po gradu, Dagi postaje svedok ubistava koje "Satana" čini, i dalje verujući da je u pitanju specijalni efekat. Njegovoj sestri i majci (Amanda Plummer) postaje sumnjivo ponašanje "Aleksa" u kostimu Satane. Kada se pravi Aleks oporavi od povreda, Džena i on će pokušati da stanu na put ubici.

Inteligentnim scenarijem i veštom režijom Liberman uspeva da nas tokom većeg dela filma uvuče u svet svojih junaka, koji je istovremeno strašan i smešan. Ovde nema smeha u pravom smislu reči, ali humoristički efekat uglavnom proizilazi iz ponašanja likova u šarenom okruženju za vreme Noći veštica (odlična fizička gluma lika koji igra ubicu najviše doprinosi utisku). Reditelj nas uvlači u priču postavljajući jasan kontrast između događaja i okruženja u kome se odvijaju - fotografija je puna živih boja, koje ističu prazničnu atmosferu, a nasuprot tome stoje užasni postupci koje čini ubica maskiran u Satanu. Odnos Dagija i ubice je jedan od glavnih oslonaca filma i reditelj uglavnom uspeva da ga učini ubedljivim. Glumci su dosta dobri, a najviše se ističe Ketrin Vinik kao Džena i Džošua Aneks kao ubica. Aleksandar Brikel je većim delom valjano izneo svoj lik, iako sa scenarističke strane nije uvek imao veliku potporu, pogotovo u drugoj polovini filma gde se njegov lik ne čini previše ubedljivim. Amanda Plamer odlično glumi lujku, izgubljenu u prostoru i vremenu, koja za Noć veštica oblači ćerku u "renesansnu kurvu".

Pomislilo bi se da reditelj želi da kritikuje nasilne video igrice (uzgred, igrica "Satan's Little Helper" je očajno odrađena, mogli su malo više da se potrude, barem to ne bi koštalo puno) i njihov uticaj na omladinu, međutim, to ovde nije slučaj. Kao uzrok Dagijeve zbunjenosti i odsustva kontakta sa realnošću reditelj vidi njegovu porodicu i ne tako zdrav život koji oni vode. Sam Dagi je vezan za sestru preko svake mere, toliko da želi da je oženi, majka se ponaša u najmanju ruku čudno a otac je stalno odsutan. Problemi dakle počinju direktno iz porodice, koja ovde i nije baš prikazana kao sigurno utočište, a nastavljaju se upadom zla spolja. Ono ne potiče iz siromašnih slojeva društva i tome slično, kao što bi možda bio slučaj da je film snimljen tokom reganovskih osamdesetih. Identitet ubice se ne otkriva do kraja, iako postoje određene naznake, ali ništa konkretno.

Film ima nekoliko padova, pogotovo u drugoj polovini. U sceni kada "Satana" ubije Dagijevog oca reakcija porodice je više nego čudna - skoro da nema nikakve emocije sa njihove strane, samo zbunjeno posmatranje. Ujedno, ta scena sadrži veoma loš gore efekat. Na momente, Dagijevo stalno naivno verovanje da su ubistva lažna ili da je ubica Satana, kao i to da je ista osoba u kostimu Hrista zaista Hrist (koga je Dagi pozvao u pomoć) počinju da nerviraju. Nikakve suštinske promene nema u njegovom ponašanju. Jedino kada "Satana" ubije njegovog oca on poveruje u stvarnost ubistva. Iako je Dagijevo odsustvo kontakta sa realnošću ranije naglašeno i dosta bitno za film, ponekad je potrebna stvarno velika količina suspenzije neverice da se sve proguta. Sam kraj filma je odličan i dosta pomaže u popravljanju utiska.

Iako sam po sebi nije slešer, ovaj film pozajmljuje neka gotova rešenja od njega, a uvodi i neka nova pravila, koja su varijacija onih starih.

I ovde imamo lik maskiranog ubice, ali osim toga i setinga tokom praznika drugih sličnosti sa klasičnim slešerom nema. Džena nije final girl (ne samo zbog svog delanja, već i izgleda i karakteristika same ličnosti, koje su u suprotnosti sa klasičnim final girl osobinama) i u borbi sa ubicom učestvuje čitava porodica. SATAN'S LITTLE HELPER nije VRISAK, ali nudi zabavan pristup formuli, sa nekim pravilima klasičnog slešera izvrnutim naopako.

Ovaj film nažalost nije dospeo u bioskope, a vremenom je stekao zasluženi kultni status među poklonicima kvalitetnog horora. On nije bez grešaka, ali njegovi kvaliteti odnose prevagu i čine ga vrednim reprize.

Ocena 3+/5

FRIGHT NIGHT (1985)

Osamdesetih je snimljeno više filmova koji su spajali horor i humor nego u bilo kojoj drugoj deceniji pre toga. Među takvim filmovima se ističu URLIKANJE (THE HOWLING) Džoa Dantea (Joe Dante), AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU (AN AMERICAN WEREWOLF IN LONDON) Džona Lendisa (John Landis) i MOJ SUSED JE VAMPIR (FRIGHT NIGHT) Toma Holanda (Tom Holland), o kome će ovde biti reči. Ovi filmovi, kao i još neki horori iz tog doba koji nisu imali elemente humora su pokušavali da staru žanrovsku baštinu (vukodlake i vampire) sagledaju na svež način, i velikim delom su uspevali u tome, pre svega zbog odličnog spoja starih rešenja i novih ideja, zajedno utopljenih u smisao za filmično. Uživao sam u ponovnom gledanju FRIGHT NIGHT-a i podsetio se starih dobrih dana.

Glavni junak filma Čarli Bruster (William Ragsdale) otkriva da je njegov novi sused Džeri (Chris Sarandon) vampir. Kada majka, a zatim i policija, ignorišu njegova upozorenja, i kada se nađe u opasnosti od kreature noći, u pomoć će pozvati devojku Ejmi (Amanda Bearse) i prijatelja "Zlog" Eda (Stephen Geoffreys), kao i voditelja horor serijala o vampirima (koji redovno gleda) Pitera Vinsenta (Rody McDowall). Niko od njih mu ne veruje i prethodno se dogovorivši sa Džerijem, pokušavaju da ga razuvere tako što će ovaj popiti svetu vodicu (koja je obična voda, jer, kako im je Džeri rekao, to se protivi njegovoj novootkrivenoj veri). Slučajno razbijeno ogledalo u kome nema Džerijevog odraza će uveriti Pitera da je ovaj ipak vampir. Kada mu prijatelj i devojka budu savladani postavši vampiri, Čarli i Piter se udružuju protiv komšije i njegovog sluge (Jonathan Stark), u isto vreme pokušavajući da povrate Elenu.

Tajna uspeha ovog filma pre svega leži u nekoliko stvari: scenariju, glumi i režiji. Scenario je pametan, sa balansom dobro izgrađenih likova za koje brinemo, zanimljive priče i kvalitetnog horora. Likove su maestralno oživeli glumci: Ragsdejl je ubedljiv kao kid next door koji mora da se snalazi u teškoj situaciji kada mu većina iz okoline okrene leđa. Veoma su zanimljivi sporedni likovi - Mekdaual kao ostarela ex zvezda vampirskih filmova čija poljuljana vera u život biva vraćena pri sukobu sa istinskim zlom, a tu je i Evil Ed, lik po kome mnogi (me included) najviše pamte ovaj film, u genijalnom izvođenju Stivena Džefrisa. Kris Sarandon je prilično ubedljiv kao vampir - zavodnik. Na momente je njegova gluma u opasnosti da sklizne u patetiku, ali se to ne desi. Okruženje u kome se likovi kreću je američka suburbija osamdesetih, drugačija od one iz ranijih decenija: porodice nisu na okupu, glavni lik živi sa majkom, a otac se ni ne pominje. U takvo okruženje zlo nadire spolja, našavši idealno mesto za "ishranu". Varijacija na ovu tematiku je data u remek-delu (i ipak boljem filmu) Vesa Krejvena STRAVA U ULICI BRESTOVA (A NIGHTMARE ON ELM STREET) izašlom godinu dana ranije, gde samo okruženje proizvodi zlo (što je i ovde naznačeno kao mogućnost).

U prvom delu filma ima dosta humora, koji delom proističe iz nerazumevanja Čarlijevih upozorenja od strane okoline, a delom nam pomaže da se saživimo sa likovima. U drugom delu humora je manje, a horora više. Holand tretira vampire skoro kao bića koja su izašla iz horor filmova i knjiga u svet naših junaka, u kome se zadržavaju stara pravila. Likovi se služe starim trikovima iz vampirskih filmova i literature - kočevima, svetom vodicom i svetlom. Tu je i motiv izgubljene ljubavi koju vampir Džeri pronalazi u Ejmi. Likovi su stalno okruženi televizijom i ekranima, koja igra važnu ulogu u priči. U jednom trenutku čak kažu kako je "do sada sve bilo kao na filmu". FRIGHT NIGHT je pun referenci na druge horor filmove - Hamerove horore i horore Vinsenta Prajsa, SALEM'S LOT, PETAK TRINAESTI (ovaj poslednji u ne baš pozitivnom svetlu). Režiser gradi jedan svet koji je posveta horor filmu, slično kao Dante i Lendis. To mu, međutim, nije minus na planu horora (kao ni pomenutoj dvojici). Napetost i opasnost su naglašene, a borbe sa vampirima uzbudljive i jezive. Specijalani efekti su odlični, od transformacija u vampire u ljudskom obličju i u obličju slepog miša, pa sve do tansformacije u vukodlaka (u jednoj sceni čak imamo višestruku transformaciju - iz vampira u vuka, zatim u vukodlaka, i na kraju u ljudsko obličje, čime se naglašava povezanost između vampira i vukodlaka).

FRIGHT NIGHT su očigledno snimali ljudi koji vole film, posebno horor film i to se u svakom kadru vidi. Nastavak, izašao četiri godine kasnije, je solidan, ali ipak osetno slabiji film. U njemu su Ragsdale i McDowall ponovili svoje uloge. Rimejk, snimljen 2011. godine, je prilično loš film i ne zavređuje pažnju ljubitelja originala.

Ocena 4/5

PERDITA DURANGO (1997)

PERDITA DURANGO je odličan primer pametne upotrebe žanra. Treći film kultnog španskog reditelja Aleksa de la Iglesije je spoj nekoliko žanrova: kriminalističkog filma, komedije, horora, akcije, road muvija i špageti vesterna. Pri tome, svaki žanr je pametno upotrebljen i ima svoje mesto u konstrukciji. Ono što je najbitnije, Iglesija koristi žanr kao polazište i sredstvo za iskazivanje autorskih stavova i ličnog viđenja sveta. Pri tome, on nam majstorski priča priču o dva (anti)junaka, magnetski nas uvlačeći u svoj amoralni filmski svet.

Perdita Durango (Rosie Perez) i Romeo Dolorosa (Javier Bardem) su dva ljubavnika kojima je bilo suđeno da se sretnu. Oboje su vođeni snažnom željom da žive život bez granica. Oboje su spoznali svoju mračnu stranu, i ne žele da imaju bilo kakve veze sa svetom "normalnosti". Kidnapuju mladi par Amerikanaca, Duana (Harley Cross) i Estelu (Aimee Graham) koje nameravaju da žrtvuju u okultnom ritualu i u međuvremenu bivaju uvučeni u mutni posao prevoženja fetusa od Meksičke granice do Las Vegasa koji vodi mafijaš Marselo Santos (Don Stroud). Na tom putu ih progoni detektiv Vudi (Džejms Gandolfini), a dolaze u interakciju i sa drugim živopisnim likovima.

Aleks de la Iglesija je i u svojim ranijim filmovima voleo da spaja humor i horor, a najbolji primer je film DAN ZVERI (EL DIA DE LA BESTIA). Ovde nema mnogo scena koje ujedno sadrže i humor i horor, ali su česta smenjivanja scena najcrnjeg humora i užasavajućeg horora. Režija je sigurna i čvrsta i ide na to da pomenutim kontrastima i stalnom dozom opasnosti koja visi u vazduhu neprestano drži gledaoca na ivici sedišta. Smeh ovde proizilazi više iz neverice i šoka nad pojedinim potezima junaka (koji i sami po sebi jesu smešni). Jednog trenutka se smejete, a već sledećeg vam smeh zastaje u grlu, shvatajući implikacije tih scena.

A onda dođu momenti horora (to se posebno odnosi na Romeove okultne rituale) u kojima do kraja uranjamo u tamnu dušu naših junaka. Neizvesnost i opasnost su glavni sastojci ovog filma i oni čine da rediteljeva poenta bude još jasnija. Naime, svi se ovde ponašaju po svojoj volji, niko ne brine ni za koga, bukvalno nema ni jednog pozitivnog lika. Reditelj koristi likove Perdite i Romea, dva kriminalca i grešnika svake vrste da bi prikazao svet oko njih još užasniji od njih samih. Policija je korumpirana i nesposobna (genijalan je lik Vudija u sjajnoj Gandolfinijevoj interpretaciji), industrija ne samo da eksploatiše radnu snagu već i bukvalno ljudsko meso za svoje najmračnije poslove u sprezi sa mafijom, srednjeklasna američka porodica je ismejana kao mesto gde vladaju pomenuta pravila haosa i koristoljublja pod maskom normalnosti. Dakako, ni sami likovi Perdite i Romea nisu bolji. Romeo svoje bavljenje okultizmom pokušava da odredi u isto vreme i kao naučno i duhovno iskustvo. Njegov kriminalni način života i njegova okultna zanimanja su u direktnoj vezi i on u mračnim magijskim radnjama koje izvodi pokušava da vidi smisao svog života, takvog kakav je. Jasno je da su te magijske radnje i njegov način života ogledala crnila u njemu samom. Romeovim načinom života upravljaju instinkti koji rezultuju nasiljem. U njemu ima mesta i za lepo, kao što je ljubav prema Perditi koja kako film odmiče postaje očita. Zapravo, njihova ljubav nalikuje na ludu ljubav (l'amour fou) u koju su verovali nadrealisti. Sama Perdita je tako koncipirana da od žene koja se svim sredstvima bori protiv sveta koji ju je oblikovao postane žena koja voli i nalazi nešto lepo u tom i takvom svetu. Ali život nam često podmeće nogu, pa u njihovom slučaju čak i takva ljubav ne može da stane na put crnilu svakodnevice.

Njih dvoje su savršeni (anti)heroji, i de la Iglesija i ovde demonstrira da su ga uvek najviše zanimali pomereni likovi. Kako Perdita u jednoj sceni kaže Duanu: "Najčudnijim ljudima padaju na pamet najzanimljivije ideje." Njeni stalni snovi o divljim životinjama koje je proždiru, a u čemu ona nalazi uzbuđenje, govore o ljudskoj animalnoj prirodi i o svetu u kome vladaju instinkti, a kome se predaju naši junaci.

Glumačka podela je sjajna, i može se slobodno reći da su svi do jednog obavili fenomenalan posao na oživljavanju svojih likova. Dvoje glavnih likova su potpuno uživljeni u svoje uloge i zaista je nemoguće zamisliti nekog drugog na njihovim mestima. I sporedni likovi su sjajni, počev od dvoje američkih tinejdžera, detektiva Vudija koji juri Perditu i Romea, mafijasa Santosa i drugih. Ovde treba napomenuti kako su se neki od ovih likova, tačnije sama Perdita Durango i Marselo Santos pojavili kao sporedni likovi u (veoma dobrom) Linčovom filmu DIVLJI U SRCU (glumili su ih Isabella Rossellini i J. E. Freeman), snimljenom šest godina ranije. PERDITA DURANGO nije nastavak Linčovog filma, iako sa njim deli neke sličnosti i na tematskom planu. Ipak, Perdita i Romeo su dosta drugačiji likovi od ljubavnog para Mornara i Lulu (Nicholas Cage i Laura Dern), opasniji su i odlučniji u svojim postupcima. Od samog početka se vidi njihova priroda od koje oni ne beže i na osnovu koje se rukovode. Može se reći da je film DIVLJI U SRCU blaža verzija PERITE DURANGO (ne u negativnom smislu, već u načinu na koji svoj svet slikaju Linč i de la Iglesija). Sve sličnosti su tu zahvaljujući koscenaristi PERDITE, Beriju Gifordu (Barry Gifford, saradnici na scenariju su bili, osim Aleksa de la Iglesije i David Trueba i Jorge Guerricaechevarria), na osnovu čijih proznih predložaka su oba filma snimljena. Scenario je odličan, sa jasnim žanrovskim elementima, prikazuje nam zaokružene i čvrste likove, kao i karikature, ali ne bez razloga - svaki lik ima svoje mesto u scenariju.
                                
Režija je eksplozivna, iskorišćava potencijale scenarija do maksimuma, dodajući velike doze nesputanosti i energije. Aleks de la Iglesija se i kasnije pokazao kao majstor crne komedije (LA COMUNIDAD) a PERDITA DURANGO zasigurno pripada samom vrhu njegovog stvarlaštva.

Ocena 4+/5

WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011)

Ovaj film rediteljke Lin Remzi (Lynne Ramsay), njen treći po redu, je prošle godine dočekan uglavnom sa ovacijama kod kritike i publike na festivalima na kojima je prikazan. On jeste bolji od uobičajenih proizvoda koji se serviraju na sličnim manifestacijama, ali ne i toliko da je u pitanju remek - delo kako su mnogi požurili da ga nazovu. Naprotiv, daleko je od toga.

Film govori o Evi (Tilda Swinton), majci Kevina iz naslova koji je počinio užasan zločin i sada leži u zatvoru. Film prati njenu borbu sa unutrašnjim demonima i odnose sa spoljašnjim svetom, njena prisećanja na nekadašnji porodični život kada je pokušavala da uspostavi normalan odnos sa nemogućim detetom. Snimljen je po istoimenoj knjizi koju nisam čitao, tako da o odnosu knjige i filma ne mogu da komentarišem.

Još jedan u nizu filmova o zloj deci, MORAMO RAZGOVARATI O KEVINU pokušava da bude (anti)triler, drama i horor u isto vreme i da kaže neke bitne stvari o problemima modernog sveta, u ovom slučaju reč je o masovnim ubistvima u školama SAD-a. Ni u jednom od samopostavljenih zadataka ne uspeva u potpunosti. Što se trilerskog aspekta tiče, ceo film je, dakle, postavljen kao anti-triler. Vrlo brzo nakon početka filma saznamo sudbine glavnih junaka, koje će takve ostati do kraja, tragedija se već desila i počinioci se znaju. S vremena na vreme se prikazuju preživeli iz tragedije i patnje porodica žrtava tragedije. Rediteljka je najviše zainteresovana za portretisanje likova umešanih u priču, koja je ispričana kroz flešbekove majke na Kevinovo detinjstvo i nekadašnji porodični život. Dakle, film je pre svega studija karaktera i međuljudskih odnosa. Da je to izvedeno kako treba, utisak bi bio znatno bolji, ali je film na tom, dramskom planu slab.

Ovde rediteljka postavlja neka bitna, ali uobičajena pitanja: da li je Kevin rođen loš, da li je u pitanju uticaj porodice, ili možda oba? Činjenica je da majka nije bila baš najsrećnija zbog rođenja deteta. Sve se to prenosi na Kevina još u najranijem detinjstvu i on koristi svaku priliku da joj zagorča život. Rediteljka se odlučuje za opciju - rođen loš, a okruženje ga je napravilo još gorim. Dakle, on je od samog početka krivo nasađen, a ponašanje njegove majke u početku  (i oca kasnije, ali na drugačiji način) ga konačno oblikuje. Očigledno je da Kevin jeste zao i manipulator. Čak i kada se čini da je uspostavio normalan odnos sa majkom, sledeći događaj nam pokazuje da je to bio samo privid i njegova igra. Potpuno drugačije se ponaša kada su u pitanju odnosi sa ocem (John C. Reilly, u prilično mlakoj ulozi) pa otac ne veruje majci kada ova (pravedno) okrivljuje Kevina za razne miščifove, koji vremenom postaju sve gori (ubije sestrinog hrčka, a na kraju i oslepi sestru na jedno oko). Ovaj deo filma poseduje veliki problem jer se rediteljka odlučuje da likove i njihove odnose predstavi crno-belo. U suštini, ono je najviše sporno je način predstavljanja Kevinovog zla, tvrdnja da je on uvek glavni uzrok svih problema, kao i način na koji njegovi bližnji reaguju na njegova dela. Da ne ulazimo sad u ideološke implikacije te opredeljenosti, tog večitog bacanja krivice na decu. Hajde da probamo da igramo po rediteljkinim pravilima (uz naglasak na probamo). Odnosi među likovima su ovde stripovski uprošćeni i podređeni rediteljkinim namerama. Screaming feminist pozicija rediteljke je dosta naporna, što filmu čini kontra-uslugu. Otac se uvek ponaša zbunjeno, nije svestan Kevinovih postupaka i povlađuje mu. Ako je Kevin zao, onda je njegova majka uvek dobra prema njemu, bez obzira što u početku nije želela da ima dete, i pokušava da pređe preko svih njegovih loših postupaka. Ali čini se da Kevin ne veruje u njenu ljubav, on je ubeđen da ga u dubini duše ona mrzi. U jednoj sceni kada se on namerno dvaput ukenja u pelene (koje nosi da bi nervirao roditelje, a ne zato što nije sposoban da sam vrši nuždu) da bi iznervirao majku, ona ga besno gurne i on slomi ruku. Pre tog flešbeka, u zatvoru, u sceni u sadašnjosti, on majci kaže da je to jedina iskrena stvar koju je ikada uradila prema njemu. Kevin nije u pravu, jer ona odmah pokaže kajanje zbog tog postupka i bude uz njega sve vreme do izlečenja. Dakle, način na koji je lik Kevina prikazan ide u grotesku i nepotrebno preterivanje. Toliko dokazivanje njegove mržnje prema majci je zaista nepotrebno. Rediteljka čini sve da se i sam gledalac oseća neugodno zbog Kevinovih postupaka, ali ja sam se u dosta slučajeva osećao neugodno zbog načina na koji su pojedini postupci predstavljeni, dok su neke scene čist višak.

Rediteljka bi takođe da se igra horora i tu se opet pojavljuje problem, velikim delom povezan sa prethodno iznešenim problemima portretisanja likova (i rediteljkinog nerazumevanja žanra). Kevinovi postupci kao deteta nisu istinski jezivi niti su režirani u horor ključu, i na kraju se svode na preterivanje i grotesku, terajući vas da se osećate glupo što to uopšte gledate. Pri početku ima nekoliko zanimljivih scena. Scena kupanja u paradajzu u gomili je efektna, jer se u njoj mešaju Evina trenutna sloboda i nagoveštaji budućih događaja. Delimično je efektna scena porođaja, u toku koga vidimo samo Evin užasnuti odraz u ogledalu, zatim nakon porođaja nju u katatoničnom stanju u krevetu i njenog muža koji drži bebu. U scenama u sadašnjosti, rediteljka se zadovoljava ponavljanjima jednih te istih radnji koje treba ostave neprijatan i mučan utisak na gledaoce, a to se najviše odnosi na scene Evinih pokušaja da se nosi sa novonastalom situacijom, nakon Kevinovog zločina - Tilda Svinton je u nekim scenama odlična, ali u više scena sklizne u patetiku i sve ukupno ovaj deo filma je neubedljiv jer je trebao biti kraći i manje repetitivan. Majka stalno skida crvenu farbu koju joj bacaju na kuću (okej, shvatili smo poentu, ne mora da se crveno pojavi u baš svakom kadru u filmu). Uvrede pa i šamar na ulici ona prihvata bez pogovora i nastavi dalje. Scene njene usamljenosti u kući nakon bezbroj ponavljanja počinju da nerviraju. U suštini, u ovom filmu nema prave drame ili horora, već niza na momente efektnih scena, uz mnogo više onih suvišnih. Rediteljka želi da nam prikaže i žrtve i njihove patnje, ali tih scena nema mnogo. Sam zločin je prikazan tako kao da Kevin u njemu vidi ispunjenje nekih svojih mesijanskih fantazija, ali scena ostaje nedorečena. Što se tiče glumaca koji glume Kevina, najbolje se pokazao Ezra Miller, kao Kevin tinejdžer, koji povremeno uspeva da prikaže opipljivu pretnju. Glumcima ne pomaže previše ni scenario (Ramsey i Rory Kinnear).

Na kraju, film ne progovara ništa novo i bitno o takvim užasnim zločinima. Naslovom filma rediteljka nam verovatno želi reći da o tome treba šire diskutovati i preduzimati prave akcije, iako ona ne čini ništa po tom pitanju. Da li je to svesna odluka, želja da se podstakne razgovor i rešavanje problema? Možda, ali sve smo to već videli na drugim mestima, prikazano na isti ili sličan način. Kao studija odnosa roditelja i dece film je mlitav, a o ljudskim izborima i pravima u životu ne govori ništa novo. Eva prvo ne želi dete, pa se onda menja, pa se bori sa nastalim problemima, ali je sve to prikazano crno - belo i na kraju nas ostavlja skoro hladnim. Sam kraj filma je efektan, ali ne pomaže previše ukupnom utisku.

Ocena 3/5

THE BEYOND a.k.a. ...E tu vivrai nel terrore! L'aldilà (1981)

Šezdesetih godina dvadesetog veka žanrovski film u Italiji se naglo razvija. Horor, giallo trileri, vesterni i komedije preplavljuju italijansko tržište.

Pre toga, horor u Italiji bukvalno nije postojao, ali nekoliko italijanskih reditelja će u narednih dvadesetak godina stvoriti neke od najboljih horor filmova svih vremena. Zahvaljujući imenima Marija Bave, Darija Arđenta, Pupija Avatija, Ruđera Deodata, Lučija Fulčija, Mikela Soavija i drugih, horor u Italiji se neprestano razvijao. Mnogi od tih filmova su se oslanjali na moć snova i podsvesti, poigravali se ljudskom percepcijom, šokirali gledaoca ekstremnim scenama nasilja, pokušavajući da prodru u svet ispod površine svakodnevice, da prikažu nove predele, kako fizičke, tako i duhovne. Nalazili su lepotu u ružnome, oslobađanje u uništenju, početak u kraju. 

Jedan od reditelja koji je svoje najbolje momente ostvario u filmovima koji su zagovarali relativnost ovozemaljskog i krhkost čoveka je Lučio Fulči. Svoje najbolje filmove je snimio krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, THE BEYOND i HOUSE BY THE CEMETERY pre svega). Pri tome se THE BEYOND, simljen 1981. godine ističe kao najcelovitije njegovo delo (u smislu opšteg utiska, a ne priče, koja je tek skicirana). Sve se vrti oko hotela u kome je 1927. godine ubijen vrač (Antoine Saint-John) koji je predskazivao propast sveta i nadolazeću apokalipsu. Hotel je, po legendi, izgrađen na jednom od sedam prolaza ka paklu. Nekoliko decenija kasnije, u hotel dolazi Liza (Cathriona MacColl), naslednica hotela i pokušava da ga obnovi i započne posao. U tome je sprečavaju nepredvidljivi događaji vezani za hotel i njegovo osoblje. Zajedno sa prijateljem doktorom (David Warbeck) otkriva mračnu prošlost tog zdanja.

Ovde Fulči ne obrađa mnogo pažnju na narativ. Scene su naizgled slabo povezane, i jedino što je zajedničko je mesto oko koga se sve vrti - hotel. Međutim, Fulči namerno ne objašnjava previše i odabira umesto toga strukuru sna. Sve je moguće da se desi u svakom trenutku, niko nije bezbedan i povlašćen. Ono što se do maločas činilo nestvarnim, sada je tu, vrlo stvarno i opipljivo. Fulči majstorski gradi atmosferu nadolazeće propasti. Koju god akciju da preduzmu glavni junaci, ona se ubrzo pokaže kao neuspešna. Horor je lavkraftovski: sila koja nadire iz dubine mora, zemlje ili svemira je nezaustavljiva, a uništenje je neizbežno. Nezaboravne horor deonice se stalno smenjuju, ne dajući nam predaha. Čovek koji traži plan hotela u biblioteci pada sa merdevina, da bi ga nakon toga, paralisanog, počele da jedu tarantule. Pas koji je čuvao slepu devojku iznenada skače na nju i razdire joj grkljan (ova scena je ujedno i fin omaž Arđentu i čuvenoj sceni iz njegove SUSPIRIJE sa slepim klaviristom i njegovim psom). Vodoinstalater se pretvara u zombija da bi nakon toga napao čistačicu hotela i iskopao joj oko klinom (jedna od scena koju je Fulči nekoliko puta varirao kroz filmove). Primetno je da se Fulči dosta zanima za telesni horor (još jedna od odlika Lavkraftovog stvaralaštva). Za odlične efekte telesnog horora je zaslužan Đaneto de Rosi (Giannetto De Rossi, radio sa Fulčijem i na filmovima ZOMBI 2 i HOUSE BY THE CEMETERY, kao i na izvanrednom filmu HAUTE TENSION Aleksandra Aže). Ljudsko telo je kod Fulčija izloženo raznim modifikacijama.

Scene telesnog horora se stalno smenjuju: već pomenuta, klasična scena izbijanja oka klinom, kao i ujeda psa za grkljan i proždiranja mesa od strane tarantula, zatim scena ubistva vrača sa samog početka filma, sa krupnim planovima razderane kože i mesa i razjedanja tela u živom kreču, scena razjedanja kože lica na koje su se prosule hemikalije iz laboratorije i druge scene spadaju u same vrhunce visceralnog horora na filmu. Jasno se naglašava krhkost ljudskog tela i nemogućnost odbrane od neljudskih sila. Ovo je samo jedan od načina prikazivanja neumitne propasti. Fulči naznačava da je ovaj naš svet privid i da ispod dubine leže neistraženi predeli i neljudske sile, koncept takođe veoma blizak Lavkraftovom stvaralaštvu. Putevi i prolazi se pojavljuju kao lajtmotiv u filmu, kao simbol spajanja sa nepoznatim i neljudskim predelima. Takođe, razni tragovi ukazuju na podzemni svet koji se budi: knjiga vrača koji je ubijen (The Book of Eibon, Klarka Eštona Smita - Clark Ashton Smith) i ostaci njegovog tela koje vidi Liza. Ona jedina vidi i slepu devojku, po svemu sudeći nekada povezanu sa vračem, koja je, kako izgleda, došla iz dubina pakla, i koja zna tajnu o prolazu na kome je sagrađen hotel (ovde je pakao taj neistraženi prostor, kako kaže citat iz Eibona na kraju filma “And you will face the sea of darkness, and all therein that may be explored.”).

Dakle, Fulči se ovde okreće stravi neistraženog i neljudskog, kao i telesnom hororu da bi stvorio film koji će svojim slikama i implikacijama koje one nose prodrmati gledaoca i uvesti ga u posebno raspoloženje straha i zadivljenosti nad otkrivenim predelima. To je proces preispitivanja uloge čoveka u ovom našem materijalnom svetu i prikaz prolaznosti takvog sveta. Iako tih elemenata ima i u filmovima CITY OF THE LIVING DEAD, pa i u HOUSE BY THE CEMETERY, ipak THE BEYOND ostaje najbolji primer tog opredeljenja.

U stvaranju ukupnog utiska veoma pomaže i muzika Fabija Fricija (Fabio Frizzi), kao i kamera Serđa Salvatija (Sergio Salvati), starih Fulčijevih saradnika. Posebno je efektna glavna muzička tema, koja se pojavljuje na početku filma, zatim u sceni sa tarantulama, kao i Vocci dal Nulla, koja se varira kroz film, sa najboljim efektom u, logično, sceni prikaza pakla. Fulči i Stivaleti aktivno učestvuju u približavanju horora gledaocima: bilo da je u pitanju telesni horor, bilo da su u pitanju suptilniji nagoveštaji neistraženog ili prikazi pakla, kamera ne beži od hororičnih prizora, već se trudi da gledaoca "uvuče" u zbivanje na ekranu i pruži mu pravi osećaj strave.

Scenario su pisali Daradano Saccheti, Fulči i Giorgio Mariuzzo. Sačeti je sarađivao sa Fulčijem na još nekoliko filmova (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, SEVEN NOTES IN BLACK, NEW YORK RIPPER i MANHATTAN BABY). Problem kod ovog scenarija mogu da budu s vremena na vreme nespretni dijalozi, iako to nije previše izraženo. Zapravo, to može i da se posmatra sa druge strane: dijalozi u tim momentima se sastoje od uglavnom banalnih razmena vezanih za svakodnevne običaje junaka, pa je time dato više prostora scenama horora koje slede. Neki likovi su jedva skicirani, kod drugih je nagovešten unutrašnji život, a neki su potpuno razrađeni. Sve je to, reklo bi se, učinjeno sa razlogom, a ne iz nemarnosti ili neznanja, srazmerno sa ulogom koju ti likovi imaju u filmu. Kod većine likova, kada na red dođu scene krvopljusa, one imaju jak efekat. Onaj deo koji objašnjava prošlost hotela i sudbinu zdanja i glavnih junaka je veoma dobro napisan, i, kao i proza kojom je inspirisan, odiše iščekivanjem neumitne propasti. Glumci su uglavnom dobri, posebno dvoje glavnih, ali i sporedni likovi su dosta zanimljivi (pre svega vrač, slepa devojka i ćerka vodoinstalatera). Povremeno loša sinhronizacija može da zasmeta, ali ne previše. Ja sam gledao englesku verziju filma, a postoji i italijanska verzija.

Fulči je nakon ovog filma imao nekoliko zanimljivih naslova (veoma dobar HOUSE BY THE CEMETERY, solidni NEW YORK RIPPER i MANHATTAN BABY) i nekoliko gledljivih (AENIGMA, A CAT IN THE BRAIN) ali lišenih bilo kakvog duha i one stare energije koja je krasila njegova glavna horor (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, THE BEYOND, HOUSE BY THE CEMETERY) i giallo (SEVEN NOTES IN BLACK, LIZARD IN WOMAN'S SKIN, DON'T TORTURE A DUCKLING) dela. Njegov zlatni period (što se horora i gialla tiče) obuhvataju filmovi iz sedamdesetih i početka osamdesetih, a njegov doprinos ovim žanrovima, a posebno hororu je neosporan i oseća se pre svega u mnogim kasnijim gory hororima. Uprkos tome, sigurno je da Fulči zaslužuje još više priznanja.

Ocena 4+/5

PARENTS (1989)

RODITELJE sam odgledao po preporuci i nisam se pokajao. Žanrovski, u pitanju je vrlo dobra horor komedija. Režije se prihvatio Bob Balaban (poznajemo ga kao glumca iz filmova IZMENJENA STANJA i 2010), a scenario je napisao Christopher Hawthorne.

 O čemu se ovde radi? Nova porodica se doselila u kraj – tata Nik (Randy Quaid), mama Lili (Mary Beth Hurt) i sin Majkl (Bryan Madorsky). Roditelji se lako snalaze u novoj sredini, otac se dobro pokazuje na poslu, ali Majkl ima velikih teškoća da se uklopi. U isto vreme, muče ga strašne noćne more, koje su se, očigledno i pre dešavale. Njegovi roditelji svakoga dana serviraju obilne obroke sa mesom, “ostatke iz frižidera”. To je sve što bi Majkl trebao da zna. On počinje da sumnja da to meso nije životinjsko i da su njegovi roditelji kanibali.

Očigledno, ono što ovde najviše zanima Balabana je porodica. Radnja fima se odvija pedesetih godina dvadesetog veka, koje su poznate kao period ekonomskog i društvenog prosperiteta i bejbi buma u SAD-u. U startu isfabrikovani ideal i večito podložan promenama, "američki san" je u ovoj dekadi poistovećen sa ekonomskim i društvenim napretkom i kao takav je za mnoge postao opipljiv, a to se skoro uvek odnosilo na pripadnike srednje i više klase. U centru ovih zbivanja je bila porodica, koja je favorizovana kao mesto mira i blagostanja, kao ideal kome treba da teži svaki prosečni Amerikanac, ka ispunjenju američkog sna. Balaban tu i takvu porodicu prikazuje kao površinski idealnu, a u suštini parazitsku, punu skrivenih mrakova i podložnu najrazličitijim uticajima.

Većina scena je snimljena iz Majklove perspektive, a u drugim scenama, pogotovo onde gde se opisuju spoljne aktivnosti porodice, sedeljke sa prijateljima i slično, ismevaju se tadašnji običaji i ponašanje ljudi pomoću prenaglašene orkestarske muzike i glume. Stalno se ismeva „običnost” srednjeklasne porodice. To je očigledno od prvog minuta, kada ovi stižu u novi grad. Balaban se ne zadržava na tome i zalazi ispod površine. Majkl uviđa da njegovi roditelji i svet oko njega nisu takvi kakvi se čine. Nešto se od njega skriva. Roditelji rade skrivene stvari iza zatvorenih vrata, tata radi u fabrici posao koji Majkl ne razume. Majklove sumnje se najviše odnose na samu porodicu, na okruženje u kome provodi većinu vremena. Film je pun scena koje ukazuju na Edipov kompleks, koji je očigledno, jedan od katalizatora Majklove zbunjenosti. Otac je ovde glavna pretnja, ali ne samo u frojdovskom smislu, već postaje i vrlo opipljiva, fizička pretnja.

U jednoj sceni, kada u toku noći odlazi po čašu vode, Majkl vidi svoje roditelje kako "vode ljubav" na vrlo čudan način na podu dnevne sobe. Način na koji on vidi ovaj događaj i njegove sumnje u kanibalizam do pred kraj filma neko može posmatrati kao plod poremećene mašte osmogodišnjaka. Ali, ako pogledamo kako je reditelj prikazao Majklovu porodicu i njihove poznanike, videćemo da tu zaista ima mnogo toga "trulog". Balaban slika svet srednje i više klase koji funkcioniše na osnovu ekspoatacije nižih slojeva i prirodnih dobara. To je svet koji u svojim laboratorijama stvara otrove i atomske bombe i eksperimentiše nad ljudskim telima i dušama. Film nam otkriva njegovo naličje, kako na širem, društvenom, tako i na užem, porodičnom planu. Iza fasade jednoličnih kuća u kojima žive naizgled srećne porodice, kriju se zločini najgore vrste i stvaraju se, uz svesrdnu pomoć drugih društvenih institucija, poslušni i bezlični građani. Kanibalizam je metafora za sve te mrakove iza porodičnih zidova, za koje Majkl shvata da postoje. Razrešenje Majklove sumnje o kanibalizmu na kraju filma nije baš najsrećnije izvedeno, budući da se tu gubi onirički kvalitet i film se spušta na "jeste ili nije" teritoriju (a i samo razrešenje nije previše bitno ako se ima u vidu prethodno prikazano).

Jedna od tema filma je uloga vođe i sluge unutar porodice. Film razmatra šire društvo kroz prizmu porodice. Tata je ovde glavni, mama balansira između muža i sina (ona je “konvertovana” od strane muža) a sin je taj koji treba da prihvata sve što mu se servira i nastavi porodičnu tradiciju. Kroz ceo film se naglašava da Majkl nije kao njegovi roditelji (reči njegovog oca). Stariji žele mlađima preneti svoje obrasce ponašanja, običaje i norme, pri čemu se mlađi ne pitaju za mišljenje. To je postupak koji se dešava postepeno. To se očekuje i od Majkla. Dakle, koreni zla leže u samoj porodici. Autoritet koji roditelji ispoljavaju nad svojom decom se ovde kritikuje, a preko njega bilo koji oblik društvenog autoriteta. Nade se polažu u mlade naraštaje i njihovu želju i sposobnost da ne prihvataju servirane običaje.

Kao prvi projekat na kome se Balaban našao iza kamere, ovo je veoma vešto režiran film. Horor i komični elementi su ovde vešto spojeni, pri čemu se prednost daje ovom prvom. Balaban je energičan u iznošenju svojih stavova i u potpunosti je skoncetrisan na razotkrivanje mrakova koji leže ispod prividno uglačane površine američke suburbije. U ne – horor scenama on je okrenut parodiranju svakodnevnog života srednje klase. Paralele između ovog filma i Linčovog PLAVOG SOMOTA su očigledne. Kao i kod Linča i ovde su brojne nadrealističke scene u kojima dolaze do izražaja unutrašnja mučenja protagonista. Jedna od stvari koja se obično zamera ovom filmu je sporo uvođenje u događaje. To, po meni, nije nikakav problem, naprotiv, ova i ovakva priča zahteva upravo takav uvod. Kada bi se element kanibalizma uveo ranije tkivo filma bi bilo narušeno.

To što je većinu karijere proveo ispred kamere je dosta pomoglo Balabanu u odabiru i vođenju glumaca. Rendi Kvejd je savršen kao autoritativni otac, glava porodice koji ne trpi pogovore. Njegov lik je mračan i jeziv i čini se kao da će se taj mrak svakog minuta probiti iz njega. Meri Bet Hart igra brižnu majku koja želi da pomogne svom detetu da savlada teškoće vezane za novo okruženje, ali deli stavove muža o Majklovoj budućnosti. Posebno otkriće je Brajan Madorski, koji igra Majkla, osmogodišnjaka koji počinje da uviđa da svet nije baš onakav kakvim ga je do tada zamišljao. U njemu se mešaju zbunjenost, sumnja i strah i Madorski je savršen u svim scenama u kojima se pojavljuje.

Orkestarska muzika Anđela Badalamentija je odlična i savršeno služi svrsi. Osim nje, u filmu ima dosta šlagera i rokenrola (na primer Memoirs are made of this, Dina Martina i Purple people eater Sheba Wooleya). 

PARENTS je veoma dobar i nepravedno zapostavljen film talentovanog reditelja, koji nažalost nikada, ni pre ni nakon ovog filma nije dostigao njegov kvalitet.

Ocena 4-/5

HELLBOUND: HELLRAISER II (1988)

HELLRAISER sasvim opravdano važi za jedan od najboljih horora osamdesetih. Film je doživeo veliki uspeh i već nakon godinu dana dobija nastavak pod nazivom HELLBOUND: HELLRAISER II, kod nas izdat kao ČUVARI PAKLA. Sa prvim filmom on deli većinu kreativnog tima (producent, direktor fotografije, scenograf, kreator maski, kompozitor), kao i producentsku kuću (Kormanov New World Pictures). Reditelj je ovaj put Tony Randel, scenarista je Peter Atkins, dok je Barker pisac priče. Iako samo po sebi to ne znači uspeh, u ovom slučaju film je opravdao očekivanja.

HELLBOUND se nastavlja onde gde je prvi deo stao. Kirsti (ponovo Ashley Laurence) je u psihijatrijskom institutu, oporavljajući se od prethodnih događaja. Institut vodi doktor Čenard (Kenneth Cranham), čije je glavno interesovanje otkrivanje neispitanih prostora van ljudskog iskustva. On to pokusava da otkrije pomocu naučnih istraživanja i proučavanja okultizma. Nakon što prima Kirsti, shvata da je na pragu onoga za čime je oduvek tragao. U tom traganju ne bira žrtve, pa će iskoristiti sopstvene pacijente da bi vratio iz mrtvih Džuliju (ponovo Clare Higgins), procesom sličnim vraćanju Frenka iz prvog dela. Za to vreme, Kirsti upoznaje mladog bolničara Kajla (William Hope) i pacijentkinju Tifani (Imogen Boorman), čiju je sposobnost rešavanja slagalica Čenard pokušao ranije da iskoristi za svoja istraživanja. Kirsti dobija poruku od svog oca (lažnu, kako se kasnije ispostavlja), u kojoj je moli da ga izbavi iz dubina pakla. Kirsti je odlučna da mu pomogne. Čenard će, nakon što shvati da je na pravom putu, iskoristiti Tifani da reši kocku koja vodi ka Kenobitima. Tada se vrata pakla otvaraju i svi ulaze unutra. Ali u paklu ne vladaju ista pravila kao u spoljašnjem svetu, i Kirsti i Tifani moraju da se udruže kako bi pobegle Kenobitima.

Prikaz pakla kao beskonačnog lavirinta se odražava na priču i način na koji je ona ispričana. Do momenta kada likovi uđu u pakao, narativna struktura je dosta slična onoj iz prvog dela. Odatle film postaje nešto drugo, poprima naizgled haotičnu strukturu i postaje niz epizoda bežanja kroz lavirint i otkrivanja novih stvari u njegovim odajama i hodnicima. Ne bi moglo da se kaže da je to loše rešenje, jer se film tu ne raspada u delove, nije prosti niz epizoda bez smisla. Raščlanjavanje ima opravdanje, budući da se radnja odvija u lavirintu i da su sami likovi tako građeni da bi se u datim situacijama verovatno tako i ponašali. U filmu su problem rupe u scenariju (imao ih je i prvi deo), bez kojih bi imao čvrscu strukturu.

Jedna od glavnih stvari na osnovu koje bi neki nastavak trebao da opravda svoje postojanje je smisleno uvođenje neke novine u priču iz prvog dela. Očigledno, jedna od glavnih novina koju ovaj nastavak uvodi je prikaz pakla. Pakao ovde nije pun vatre, sprava za mučenje i tome slično. On je hladan lavirint, sa pojedinačnim sobama – tamnicama. Tu obitavaju Kenobiti koji vrše svoje eksperimente nad ljudima i čekaju nove žrtve. Mesto zabranjenih strasti i skrivenih saznanja. Randel je ekstreman u tom pogledu, na momente čak i više nego Barker u originalu, i nudi nam neke nezaboravne horor scene koje nam se zauvek urezuju u pamćenje. Film je natopljen mračnom, zlokobnom atmosferom, i Randel se trudi da prati original po tom pitanju (što mu i uspeva) i ne daje predaha gledaocu. Iza svakog ugla čeka novo iznenađenje da nas zaskoči, pogotovo u drugom delu filma. Vizuelni efekti su odlični i vredeli su svake pare (sama koncepcija pakla, pojedinačne tamnice, Levijatan). Etkinsov scenario je veoma zanimljiv, ali ono što može da zasmeta su neke nelogičnosti i rupe u scenariju, koje najviše dolaze do izražaja u drugom delu filma, a jedna od najočiglednijih je sudbina Kirstinog oca, koji se nakon otkrića laznog traga više ne spominje. Razlog za to je odbijanje Robinsona da igra u nastavku, iako je njegov lik već bio napisan, pa se zbog toga uvodi motiv lažnog traga, ali to ostavlja prazninu.

Likovi su uglavnom dobro profilisani, a posebno se ističe Čenard, sa ledenim izrazom lica koji krije unutrasnja previranja. Džulija je ovde kraljica pakla, demon - žena koja zavodi da bi dovela nove žrtve gospodaru pakla Levijatanu i Clare Higgins je još jednom maestralno iznela svoj lik. Ashley Laurence je prilično dobra, kao i u prvom delu. Imogen Boorman je odlična i vešto prolazi kroz sve faze sazrevanja svog lika. Što se Kenobita tiče, oni su u većini scena perfektno dočarani kao demoni ljudskog mesa skriveni u senkama (uloge Kenobita repriziraju svi sem Grace Kirby koju je u ulozi ženskog Kenobita zamenila Barbie Wilde). Ali oni ne ostaju takvi tokom celog filma i tu se javlja problem a to je njihova humanizacija koja je bila apsolutno nepotrebna, i može se smatrati najvećom i jedinom pravom greškom filma. Nekada davno ljudi (već na samom početku filma vidimo stvaranje Pinheda od britanskog vojnika), a već dugo vremena demoni, oni se u apsurdnoj sceni na kraju filma prisećaju svoje ljudskosti, što ih menja, kako u fizičkom, tako i u mentalnom smislu. Ovakvo izvrtanje pravila je dosta naštetilo filmu. Bez toga bi film bio jos moćniji, i sigurno bi prevazišao original. HELLBOUND uvodi neke nove elemente u priču, kao i scenaristička i rediteljska rešenja, ali odlazi u pogrešnom pravcu kada humanizuje glavne Kenobite. Kao pripremu za taj čin mozemo smatrati scenu transformacije doktora Čenarda u Kenobita, to jest čoveka u demona, ali ta scena je ipak prirodni nastavak njegovog dotadašnjeg traganja za novim regionima iskustva, pa se kao takva ne bi isticala u filmu čak i da humanizacija glavnih Kenobita nije postojala.

Muziku je ponovo komponovao Christopher Young, i za nju mogu samo da ponovim sve što sam rekao o muzici iz prvog dela - dakle, genijalno. Saundtrekovi za prva dva HELLRAISER filma pokazuju svu veličinu Youngovog talenta, što je on i u narednim filmovima van ovog serijala dokazao. Nažalost, Young je dosta potcenjen kao kompozitor. Za HELLBOUND saundtrek je zasluženo dobio Saturn nagradu.

Sve u svemu, HELLBOUND je film koji je po kvalitetu ravan originalu, i koji je mogao i da ga prevaziđe, uz par manjih dorada na scenariju i izbacivanja humanizacije Kenobita.

Ocena 4/5

HELLRAISER (1987)

Kristi Koton: "Ko ste vi?"

Glavni Kenobit: "Istraživači najudaljenijih regiona iskustva. Demoni za neke, anđeli za ostale."

 

Klajv Barker je zasigurno jedan od najvažnijih pisaca i umetnika današnjice. Tu titulu je obezbedio još na početku svoje karijere, zbirkom priča Knjige krvi (Books of Blood) izdatih u šest tomova tokom 1984. i 1985. godine. Ta zbirka je i više nego dovoljan dokaz divlje imaginacije ovog autora, i sasvim dovoljna za upis u istoriju. Kasnije je postao pisac fantastike, i iako je tu bilo zanimljivih dela, Barkera mnogi najviše pamte upravo po njegovim prvim (po mom skromnom mišljenju najboljim) horor delima.

Barker je adaptirao jednu njegovu priču iz Knjiga krvi (Rawhead Rex) u scenario po kome je Džorž Pavlou snimio slab istoimeni film. Nezadovoljan rezultatima (potpuno opravdano), Barker odlučuje da sam snimi film po svojoj noveli The Hellbound Heart (izdatoj 1986. godine). Tako je nastao film HELLRAISER (kod nas distribuiran kao GOSPODARI PAKLA). Odlučio sam da ga repriziram, kao i njegov prvi nastavak (o njemu u zasebnom tekstu) i potvrdio svoje mišljenje o ovim filmovima.

Frenk (Sean Chapman) želi da dođe do krajnje granice čulnih užitaka pomoću misteriozne kocke koju treba rešiti, što otvara nova vrata percepcije. Ono što dobija je večno ropstvo u svetu u kome obitavaju Kenobiti, demoni koji u svojim eksperimentima nad ljudima prelaze granice između bola i zadovoljstva. Porodica Frenkovog brata, Lerija (Anrew Robinson) će uskoro morati da se suoči sa svetom za koji nisu ni sanjali da postoji. Frenk želi da pobegne iz dubina pakla. Nekoliko kapi Lerijeve krvi prosute na podu tavana gde je Frenk rastrgnut će ga vratiti nazad, ali užasno deformisanog. Za potpun oporavak potrene su mu žrtve koje će mu dovoditi Lerijeva zena Džulija (Clare Higgins), njegova bivša ljubavnica i partnerka u istraživanjima (tada još samo fizičkih) granica iskustva. Lerijeva kćerka Kristi (Ashley Laurence) će uskoro otkriti tajnu koja se krije na tavanu. Još veći problemi nastaju kada ona reši kocku i Kenobiti dođu po svoje.

U ovom filmu se najbolje pokazuju Barkerove tematske preokupacije – kod njega ne postoje granice, prividno udaljeni svetovi su pomešani i grade nove svetove koji egzistiraju ispod tanke površine „normalnog sveta”. Kod Barkera, natprirodni užasi napadaju i izjedaju ovaj nas fizički svet. Ti užasi su takvi posmatrani samo iz ljudske perspektive, a Barker se trudi da i drugoj strani da reč.

Bol i zadovoljstvo su neraskidivo pomešani, a ljudsko meso je igralište neljudskih sila. Te sile su oličene u Kenobitima, „istraživačima daljih regiona iskustva”, koji svoje žrtve izlažu neprekidnim i ekstremnim sadomazohističkim eksperimentima. Njihov dizajn je potpuno u skladu sa time: pirsinzi, čiode koje vire iz glave, kožna odela koja zasecaju ljudsku kožu. Originalne kreacije u svakom smislu. Glumci koji ih igraju su perfektno dočarali ova stvorenja (Doug Bradley igra glavnog Kenobita, u kasnijim nastavcima poznatog kao Pinhed, Grace Kirby igra ženskog Kenobita, Nicholas Vince igra Cvokotavog Kenobita a Simon Bamford igra Debeljka).

Kenobiti su demoni ljudskog mesa, potpuno predani svom poslu. Pomoću lanaca i kuka raskidaju meso, dovodeći do ekstrema sadomazohističke eksperimente (rituale). Oni koji tragaju za novim izvorima zadovoljstva (a time i saznanja) dobijaju mnogo više od onoga što su želeli. Ali, iako Kenobiti jasno kažu u filmu da je njihov zadatak istraživanje daljih granica iskustva i osvajanje novih predela saznanja, iako sam Frenk u jednom momentu kaže da su mu Kenobiti podarili iskustvo van svakih granica, u obliku neraskidivo pomešanog bola sa zadovoljstvom, ipak njihovi eksperimenti imaju oblik kazne. Na neki način, to postaje kazna za one koji žele da upoznaju nove svetove.

Ovde Barker pravi direktnu vezu između čulnih zadovoljstava i žudnje sa zabranjenim, neki bi rekli sa grehom. Samo što ovde kazna za taj greh nema oblik hrišćanske kazne u večnim mukama pakla. U paklu Kenobita prokletstvo uključuje bol ali i zadovoljstvo, nerazdvojivo jedno od drugoga i dovedeno do ekstrema, tolikih da ni ljudi kao što je Frenk na to nisu računali. Ti i takvi ekstremi prevazilaze njihove želje i moći poimanja, pa zbog toga i postaju neka vrsta kazne.

Što se Džulije tiče, ona je žena koja zanemaruje svoj brak, odnos prema mužu i pokćerki upravo zbog žudnje za Frenkom. Ta žudnja je glavni faktor pri odluci da mu pomogne dovodeći mu žrtve. Živeći sa Lerijem, ona je potiskivala žudnju za Frenkom, a kada joj se ukazala prilika da tu vezu obnovi, ona će to i učiniti, bez obzira na sve prepreke. U tom smislu, film iznosi na videlo mračne porodične tajne i posledice koje nastaju kada nagoni izbiju na površinu.

Pre ovog filma, Barker je režirao samo dva eksperimentalna kratka filma (SALOME i FORBIDDEN, moguće ih je naći), a ovde se pokazao kao pravi majstor. Film je natopljen mračnom atmosferom, u njemu se kombinuje telesni horor, gotik ikonografija i odlična gluma u čvrstu celinu. Efekti maske su odlični i daju poseban kvalitet filmu. Budžet za ovakav film je bio izuzetno nizak (oko milion dolara). Većina filma je snimljena na lokacijama, koje je Barker iskoristio do maksimuma (iako je snimanje u kući delimično ograničilo pokrete kamere). Jedina ozbiljna zamerka ide samom kraju filma, koji na momente izgleda kao da je rađen na brzinu. Barker je objasnio da na kraju nije ostalo vremena i novca za profesionalno odrađene vizuelne efekte i da je zaista i snimano brzo, ali da je uprkos tome on prilično zadovoljan krajem. S obzirom na budžet, može se reći da je Barker ostvario većinu onoga što je želeo u filmu, ali ostaje da zamišljamo kako bi to izgledalo sa poboljšanim efektima na kraju filma. Takođe, i sam način na koji su Kenobiti poslati nazad u pakao deluje cheesy, ali šta je tu je (tu je zapravo najveći problem to što je njih uopšte moguće vratiti nazad, potpuno suprotno od onoga što smo videli ranije u filmu). Zbog drugih, ogromnih kvaliteta koje film poseduje, mozda bi mogli da zažmurimo. Kada govorimo o glumi, ona je sjajna, a posebno se ističu Clare Higgins i Doug Bradley. Ono što je karakteristično za Barkera je njegova neskrivena simpatija prema monstruoznom, samim likovima monstruma. Više puta je tvrdio da je to deo njegove opšte filozofije, da i u monstruoznom treba pronaći lepotu i nova značenja, kao i da treba istaći osobine likova koji su pozitivci. Dakle, ponovo, granice ne postoje.

Treba pohvaliti fenomenalnu muziku Kristofera Janga (HELLBOUND: HELLRAISER II, THE DARK HALF). Prvobitnu verziju muzike, koja se Barkeru veoma dopala, je snimio industrial bend Coil, ali je odbijena od strane studija, a kasnije izdata posebno. Jangove vrlo mračne orkestarske kompozicije su sjajno potcrtale dešavanja u filmu, na nekim mestima dodajući sloj više na ono što vidimo na ekranu, na drugim mestima prožimajuci stravične dogadjaje zvucima iz pakla Kenobita. 

HELLRAISER je postao moderni klasik a njegova snaga, žestina u prikazivanju visceralnih prizora, odbijanje da povuče bilo kakve granice ostale su inspiracija budućim filmadžijama i putokaz za ostvarivanje njihovih ciljeva. No limits!

Ocena 4/5