HELLBOUND: HELLRAISER II (1988)

HELLRAISER sasvim opravdano važi za jedan od najboljih horora osamdesetih. Film je doživeo veliki uspeh i već nakon godinu dana dobija nastavak pod nazivom HELLBOUND: HELLRAISER II, kod nas izdat kao ČUVARI PAKLA. Sa prvim filmom on deli većinu kreativnog tima (producent, direktor fotografije, scenograf, kreator maski, kompozitor), kao i producentsku kuću (Kormanov New World Pictures). Reditelj je ovaj put Tony Randel, scenarista je Peter Atkins, dok je Barker pisac priče. Iako samo po sebi to ne znači uspeh, u ovom slučaju film je opravdao očekivanja.

HELLBOUND se nastavlja onde gde je prvi deo stao. Kirsti (ponovo Ashley Laurence) je u psihijatrijskom institutu, oporavljajući se od prethodnih događaja. Institut vodi doktor Čenard (Kenneth Cranham), čije je glavno interesovanje otkrivanje neispitanih prostora van ljudskog iskustva. On to pokusava da otkrije pomocu naučnih istraživanja i proučavanja okultizma. Nakon što prima Kirsti, shvata da je na pragu onoga za čime je oduvek tragao. U tom traganju ne bira žrtve, pa će iskoristiti sopstvene pacijente da bi vratio iz mrtvih Džuliju (ponovo Clare Higgins), procesom sličnim vraćanju Frenka iz prvog dela. Za to vreme, Kirsti upoznaje mladog bolničara Kajla (William Hope) i pacijentkinju Tifani (Imogen Boorman), čiju je sposobnost rešavanja slagalica Čenard pokušao ranije da iskoristi za svoja istraživanja. Kirsti dobija poruku od svog oca (lažnu, kako se kasnije ispostavlja), u kojoj je moli da ga izbavi iz dubina pakla. Kirsti je odlučna da mu pomogne. Čenard će, nakon što shvati da je na pravom putu, iskoristiti Tifani da reši kocku koja vodi ka Kenobitima. Tada se vrata pakla otvaraju i svi ulaze unutra. Ali u paklu ne vladaju ista pravila kao u spoljašnjem svetu, i Kirsti i Tifani moraju da se udruže kako bi pobegle Kenobitima.

Prikaz pakla kao beskonačnog lavirinta se odražava na priču i način na koji je ona ispričana. Do momenta kada likovi uđu u pakao, narativna struktura je dosta slična onoj iz prvog dela. Odatle film postaje nešto drugo, poprima naizgled haotičnu strukturu i postaje niz epizoda bežanja kroz lavirint i otkrivanja novih stvari u njegovim odajama i hodnicima. Ne bi moglo da se kaže da je to loše rešenje, jer se film tu ne raspada u delove, nije prosti niz epizoda bez smisla. Raščlanjavanje ima opravdanje, budući da se radnja odvija u lavirintu i da su sami likovi tako građeni da bi se u datim situacijama verovatno tako i ponašali. U filmu su problem rupe u scenariju (imao ih je i prvi deo), bez kojih bi imao čvrscu strukturu.

Jedna od glavnih stvari na osnovu koje bi neki nastavak trebao da opravda svoje postojanje je smisleno uvođenje neke novine u priču iz prvog dela. Očigledno, jedna od glavnih novina koju ovaj nastavak uvodi je prikaz pakla. Pakao ovde nije pun vatre, sprava za mučenje i tome slično. On je hladan lavirint, sa pojedinačnim sobama – tamnicama. Tu obitavaju Kenobiti koji vrše svoje eksperimente nad ljudima i čekaju nove žrtve. Mesto zabranjenih strasti i skrivenih saznanja. Randel je ekstreman u tom pogledu, na momente čak i više nego Barker u originalu, i nudi nam neke nezaboravne horor scene koje nam se zauvek urezuju u pamćenje. Film je natopljen mračnom, zlokobnom atmosferom, i Randel se trudi da prati original po tom pitanju (što mu i uspeva) i ne daje predaha gledaocu. Iza svakog ugla čeka novo iznenađenje da nas zaskoči, pogotovo u drugom delu filma. Vizuelni efekti su odlični i vredeli su svake pare (sama koncepcija pakla, pojedinačne tamnice, Levijatan). Etkinsov scenario je veoma zanimljiv, ali ono što može da zasmeta su neke nelogičnosti i rupe u scenariju, koje najviše dolaze do izražaja u drugom delu filma, a jedna od najočiglednijih je sudbina Kirstinog oca, koji se nakon otkrića laznog traga više ne spominje. Razlog za to je odbijanje Robinsona da igra u nastavku, iako je njegov lik već bio napisan, pa se zbog toga uvodi motiv lažnog traga, ali to ostavlja prazninu.

Likovi su uglavnom dobro profilisani, a posebno se ističe Čenard, sa ledenim izrazom lica koji krije unutrasnja previranja. Džulija je ovde kraljica pakla, demon - žena koja zavodi da bi dovela nove žrtve gospodaru pakla Levijatanu i Clare Higgins je još jednom maestralno iznela svoj lik. Ashley Laurence je prilično dobra, kao i u prvom delu. Imogen Boorman je odlična i vešto prolazi kroz sve faze sazrevanja svog lika. Što se Kenobita tiče, oni su u većini scena perfektno dočarani kao demoni ljudskog mesa skriveni u senkama (uloge Kenobita repriziraju svi sem Grace Kirby koju je u ulozi ženskog Kenobita zamenila Barbie Wilde). Ali oni ne ostaju takvi tokom celog filma i tu se javlja problem a to je njihova humanizacija koja je bila apsolutno nepotrebna, i može se smatrati najvećom i jedinom pravom greškom filma. Nekada davno ljudi (već na samom početku filma vidimo stvaranje Pinheda od britanskog vojnika), a već dugo vremena demoni, oni se u apsurdnoj sceni na kraju filma prisećaju svoje ljudskosti, što ih menja, kako u fizičkom, tako i u mentalnom smislu. Ovakvo izvrtanje pravila je dosta naštetilo filmu. Bez toga bi film bio jos moćniji, i sigurno bi prevazišao original. HELLBOUND uvodi neke nove elemente u priču, kao i scenaristička i rediteljska rešenja, ali odlazi u pogrešnom pravcu kada humanizuje glavne Kenobite. Kao pripremu za taj čin mozemo smatrati scenu transformacije doktora Čenarda u Kenobita, to jest čoveka u demona, ali ta scena je ipak prirodni nastavak njegovog dotadašnjeg traganja za novim regionima iskustva, pa se kao takva ne bi isticala u filmu čak i da humanizacija glavnih Kenobita nije postojala.

Muziku je ponovo komponovao Christopher Young, i za nju mogu samo da ponovim sve što sam rekao o muzici iz prvog dela - dakle, genijalno. Saundtrekovi za prva dva HELLRAISER filma pokazuju svu veličinu Youngovog talenta, što je on i u narednim filmovima van ovog serijala dokazao. Nažalost, Young je dosta potcenjen kao kompozitor. Za HELLBOUND saundtrek je zasluženo dobio Saturn nagradu.

Sve u svemu, HELLBOUND je film koji je po kvalitetu ravan originalu, i koji je mogao i da ga prevaziđe, uz par manjih dorada na scenariju i izbacivanja humanizacije Kenobita.

Ocena 4/5

HELLRAISER (1987)

Kristi Koton: "Ko ste vi?"

Glavni Kenobit: "Istraživači najudaljenijih regiona iskustva. Demoni za neke, anđeli za ostale."

 

Klajv Barker je zasigurno jedan od najvažnijih pisaca i umetnika današnjice. Tu titulu je obezbedio još na početku svoje karijere, zbirkom priča Knjige krvi (Books of Blood) izdatih u šest tomova tokom 1984. i 1985. godine. Ta zbirka je i više nego dovoljan dokaz divlje imaginacije ovog autora, i sasvim dovoljna za upis u istoriju. Kasnije je postao pisac fantastike, i iako je tu bilo zanimljivih dela, Barkera mnogi najviše pamte upravo po njegovim prvim (po mom skromnom mišljenju najboljim) horor delima.

Barker je adaptirao jednu njegovu priču iz Knjiga krvi (Rawhead Rex) u scenario po kome je Džorž Pavlou snimio slab istoimeni film. Nezadovoljan rezultatima (potpuno opravdano), Barker odlučuje da sam snimi film po svojoj noveli The Hellbound Heart (izdatoj 1986. godine). Tako je nastao film HELLRAISER (kod nas distribuiran kao GOSPODARI PAKLA). Odlučio sam da ga repriziram, kao i njegov prvi nastavak (o njemu u zasebnom tekstu) i potvrdio svoje mišljenje o ovim filmovima.

Frenk (Sean Chapman) želi da dođe do krajnje granice čulnih užitaka pomoću misteriozne kocke koju treba rešiti, što otvara nova vrata percepcije. Ono što dobija je večno ropstvo u svetu u kome obitavaju Kenobiti, demoni koji u svojim eksperimentima nad ljudima prelaze granice između bola i zadovoljstva. Porodica Frenkovog brata, Lerija (Anrew Robinson) će uskoro morati da se suoči sa svetom za koji nisu ni sanjali da postoji. Frenk želi da pobegne iz dubina pakla. Nekoliko kapi Lerijeve krvi prosute na podu tavana gde je Frenk rastrgnut će ga vratiti nazad, ali užasno deformisanog. Za potpun oporavak potrene su mu žrtve koje će mu dovoditi Lerijeva zena Džulija (Clare Higgins), njegova bivša ljubavnica i partnerka u istraživanjima (tada još samo fizičkih) granica iskustva. Lerijeva kćerka Kristi (Ashley Laurence) će uskoro otkriti tajnu koja se krije na tavanu. Još veći problemi nastaju kada ona reši kocku i Kenobiti dođu po svoje.

U ovom filmu se najbolje pokazuju Barkerove tematske preokupacije – kod njega ne postoje granice, prividno udaljeni svetovi su pomešani i grade nove svetove koji egzistiraju ispod tanke površine „normalnog sveta”. Kod Barkera, natprirodni užasi napadaju i izjedaju ovaj nas fizički svet. Ti užasi su takvi posmatrani samo iz ljudske perspektive, a Barker se trudi da i drugoj strani da reč.

Bol i zadovoljstvo su neraskidivo pomešani, a ljudsko meso je igralište neljudskih sila. Te sile su oličene u Kenobitima, „istraživačima daljih regiona iskustva”, koji svoje žrtve izlažu neprekidnim i ekstremnim sadomazohističkim eksperimentima. Njihov dizajn je potpuno u skladu sa time: pirsinzi, čiode koje vire iz glave, kožna odela koja zasecaju ljudsku kožu. Originalne kreacije u svakom smislu. Glumci koji ih igraju su perfektno dočarali ova stvorenja (Doug Bradley igra glavnog Kenobita, u kasnijim nastavcima poznatog kao Pinhed, Grace Kirby igra ženskog Kenobita, Nicholas Vince igra Cvokotavog Kenobita a Simon Bamford igra Debeljka).

Kenobiti su demoni ljudskog mesa, potpuno predani svom poslu. Pomoću lanaca i kuka raskidaju meso, dovodeći do ekstrema sadomazohističke eksperimente (rituale). Oni koji tragaju za novim izvorima zadovoljstva (a time i saznanja) dobijaju mnogo više od onoga što su želeli. Ali, iako Kenobiti jasno kažu u filmu da je njihov zadatak istraživanje daljih granica iskustva i osvajanje novih predela saznanja, iako sam Frenk u jednom momentu kaže da su mu Kenobiti podarili iskustvo van svakih granica, u obliku neraskidivo pomešanog bola sa zadovoljstvom, ipak njihovi eksperimenti imaju oblik kazne. Na neki način, to postaje kazna za one koji žele da upoznaju nove svetove.

Ovde Barker pravi direktnu vezu između čulnih zadovoljstava i žudnje sa zabranjenim, neki bi rekli sa grehom. Samo što ovde kazna za taj greh nema oblik hrišćanske kazne u večnim mukama pakla. U paklu Kenobita prokletstvo uključuje bol ali i zadovoljstvo, nerazdvojivo jedno od drugoga i dovedeno do ekstrema, tolikih da ni ljudi kao što je Frenk na to nisu računali. Ti i takvi ekstremi prevazilaze njihove želje i moći poimanja, pa zbog toga i postaju neka vrsta kazne.

Što se Džulije tiče, ona je žena koja zanemaruje svoj brak, odnos prema mužu i pokćerki upravo zbog žudnje za Frenkom. Ta žudnja je glavni faktor pri odluci da mu pomogne dovodeći mu žrtve. Živeći sa Lerijem, ona je potiskivala žudnju za Frenkom, a kada joj se ukazala prilika da tu vezu obnovi, ona će to i učiniti, bez obzira na sve prepreke. U tom smislu, film iznosi na videlo mračne porodične tajne i posledice koje nastaju kada nagoni izbiju na površinu.

Pre ovog filma, Barker je režirao samo dva eksperimentalna kratka filma (SALOME i FORBIDDEN, moguće ih je naći), a ovde se pokazao kao pravi majstor. Film je natopljen mračnom atmosferom, u njemu se kombinuje telesni horor, gotik ikonografija i odlična gluma u čvrstu celinu. Efekti maske su odlični i daju poseban kvalitet filmu. Budžet za ovakav film je bio izuzetno nizak (oko milion dolara). Većina filma je snimljena na lokacijama, koje je Barker iskoristio do maksimuma (iako je snimanje u kući delimično ograničilo pokrete kamere). Jedina ozbiljna zamerka ide samom kraju filma, koji na momente izgleda kao da je rađen na brzinu. Barker je objasnio da na kraju nije ostalo vremena i novca za profesionalno odrađene vizuelne efekte i da je zaista i snimano brzo, ali da je uprkos tome on prilično zadovoljan krajem. S obzirom na budžet, može se reći da je Barker ostvario većinu onoga što je želeo u filmu, ali ostaje da zamišljamo kako bi to izgledalo sa poboljšanim efektima na kraju filma. Takođe, i sam način na koji su Kenobiti poslati nazad u pakao deluje cheesy, ali šta je tu je (tu je zapravo najveći problem to što je njih uopšte moguće vratiti nazad, potpuno suprotno od onoga što smo videli ranije u filmu). Zbog drugih, ogromnih kvaliteta koje film poseduje, mozda bi mogli da zažmurimo. Kada govorimo o glumi, ona je sjajna, a posebno se ističu Clare Higgins i Doug Bradley. Ono što je karakteristično za Barkera je njegova neskrivena simpatija prema monstruoznom, samim likovima monstruma. Više puta je tvrdio da je to deo njegove opšte filozofije, da i u monstruoznom treba pronaći lepotu i nova značenja, kao i da treba istaći osobine likova koji su pozitivci. Dakle, ponovo, granice ne postoje.

Treba pohvaliti fenomenalnu muziku Kristofera Janga (HELLBOUND: HELLRAISER II, THE DARK HALF). Prvobitnu verziju muzike, koja se Barkeru veoma dopala, je snimio industrial bend Coil, ali je odbijena od strane studija, a kasnije izdata posebno. Jangove vrlo mračne orkestarske kompozicije su sjajno potcrtale dešavanja u filmu, na nekim mestima dodajući sloj više na ono što vidimo na ekranu, na drugim mestima prožimajuci stravične dogadjaje zvucima iz pakla Kenobita. 

HELLRAISER je postao moderni klasik a njegova snaga, žestina u prikazivanju visceralnih prizora, odbijanje da povuče bilo kakve granice ostale su inspiracija budućim filmadžijama i putokaz za ostvarivanje njihovih ciljeva. No limits!

Ocena 4/5